Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj je 1987. godine definisala održivost kao proces zadovoljavanja potreba sadašnjosti bez ugrožavanja budućih generacija i njihovih potreba. Ova definicija može se razložiti na tri glavna aspekta na kojima počiva održivost – ekologija, ekonomija i društvo.
Ekološki aspekt odnosi se na naš uticaj na životnu sredinu i okruženje. On može biti pozitivan i negativan. Ključni faktori ovog aspekta su energija, njena obnovljivost i potrošnja, zagađenje vode, vazduha i zemljišta, emisija gasova, obnovljivost resursa, klimatske promene… Pod ekonomskim aspektom obuhvaćene su cene materijala, njihovog transporta i obrade, energetska efikasnost, produktivnost, kao i razvoj lokalne ekonomije. Sa druge strane, društveni aspekt je tu da obezbedi društvenu jednakost, očuvanje kulturne baštine, angažovanje i obrazovanje lokalne zajednice, kao i njenu bezbednost i zdravlje.
Kada želimo da nešto okarakterišemo kao održivo bitno je imati na umu da ove aspekte bi ne trebalo razdvajati jer će zapostavljanje ijednog od njih dovesti do pojave neodrživog sistema.
Arhitektura predstavlja disciplinu koja kroz svoju praksu izraženo utiče na sva polja održivosti. Ekonomski razvoj jedne države prouzrokovaće proizvodnju više industrijskih, poslovnih i stambenih objekata, kao što će ekonomski razvoj jedne porodice dovesti do želje za većom i luksuznijom stambenom jedinicom. Možemo zaključiti da rastom ekonomskog statusa jednog društvenog aparata, bilo države, firme ili porodice, raste i potražnja za zemljištem i građevinskim materijalima, što utiče na globalni ekosistem. Izazov održivog dizajna je da pronađe tehnološka i dizajnerska rešenja koja garantuju prosperitet ovog ekosistema.
Tokom svog postojanja, jedan objekat utiče na lokalnu i globalnu sredinu različitim povezanim aktivnostima i procesima čak i pre nego što je zapravo gotov. Eksploatacija resursa, njihova obrada, proizvodnja građevinskih materijala i njihov transport mogu zajedno prouzrokovati ekološku štetu većeg obima. Materijali koji nisu dostupni lokalno moraju se dopremiti sa lokacija koje su nekada na velikoj udaljenosti od mesta na kome se gradi . Tako, čak i da su ti ekskluzivni materijali proizvedeni sa minimalnom energetskom potrošnjom, sam transport imaće negativni uticaj na sredinu. Proces izgradnje objekta, iako privremen, takođe utiče na sredinu što u vidu korišćenja energije i resursa samim stvaranjem gradilišta i privremene infrastrukture radi njegovog opsluživanja, pravljenjem otpada i buke…
Nakon završetka izgradnje, samo funkcionisanje objekta ostavlja dugoročne posledice na ekosistem. Energija i voda koju korisnici objekta troše pretvara se u štetne gasove i otpadnu vodu nakon upotrebe.Kada objekat izgubi svoju funkciju, on ne gubi svoj uticaj na životnu sredinu. Ukoliko taj objekat ne recikliramo, bilo u smislu prenamene prostora ili doslovnog rušenja kako bismo iskoristili materijale za nešto drugo, sva energija utrošena na eksploataciju, obradu, proizvodnju, transport, izgradnju i održavanje može se smatrati gubitkom.
Problemi koje održivi dizajn nastoji da reši zavise od niza spoljašnjih faktora koji su sadržani u tri aspekta održivosti. Ti spoljni faktori variraju u intenzitetu i vrsti, te je nemoguće dati univerzalna rešenja. Održivi dizajn zapravo predstavlja konceptualni okvir koji nam pomaže da ove probleme predvidimo i da pronađemo rešenje sa adekvatnim ekološkim, ekonomskim i društvenim kvalitetima. Održivim dizajnom nastojimo da smanjimo potrošnju neobnovljivih resursa, promovišemo upotrebu obnovljivih izvora energije, svedemo otpad na minimum i stvaramo zdrave i komforne prostore. Principi održivog dizajna obuhvataju optimizaciju potencijala građevinskog zemljišta, upotrebu ekoloških materijala, konzervaciju energije i vode, optimizaciju procesa funkcionisanja i održavanja objekata, kao i poboljšanje uslova za boravak i rad u enterijeru.
Prilikom pozicioniranja objekta na parceli trebalo bi imati na umu postojeće konture lokaliteta. Velike promene u terenu ne samo da su skupe, već utiču i na postojeću mikroklimu, kao što je promena u uobičajenom odvodnjavanju terena i strujanju vazduha, što je u ovom trenutku možda i bitnije. Osim toga, pažnju treba obratiti i na nivo podzemnih voda -ukoliko izložite podzemne vode spoljašnjem uticaju u toku izgradnje, povećavate šanse njenog zagađenja. Preporučljivo je da zatečena flora i fauna na građevinskoj lokaciji postanu deo projekta u što većem procentu kako bi se održao lokalni ekosistem.
Arhitekta pravilnim postavljanjem objekta u odnosu na okruženje prilagođava objekat prirodnim resursima na lokaciji, kao što su sunčeva energija i vetar, čime povećava i energetsku efikasnost objekta i kvalitet samog prostora. Tako se postavljanjem listopadnog drveća sa južne strane objekta (koja je najizloženija Suncu) stvara hlad tokom leta, dok zimi ogoljene grane propuštaju sunčevu svetlost čime se postiže pasivno solarno zagrevanje objekta. Sađenjem četinara na severnoj strani, objekat se štiti od hladnog, zimskog vetra. Kombinacijom oba principa smanjuju se toplotni gubici objekta, a samim tim i utrošak energije da se objekat zagreje ili ohladi.
Gradska sredina ograničava slobodu pozicioniranja u odnosu na prirodne resurse, te vi ovo trebalo rešavati na urbanističkom nivou, formirajući parametre za izgradnju blokova kako bi se maksimalno iskoristili navedeni prirodni uslovi. Prednost gradova, u pogledu lokalne životne sredine, ogleda se u postojećoj infrastrukturi za snabdevanje gradilišta i zgrade koja bi se van gradova morala planirati i čije bi izvođenje uticalo na okruženje.
Pod obnovljivim resursima se smatraju svi oni koji se mogu gajiti ili eksploatisati brzinom koja premašuje brzinu ljudske potrošnje. Po definiciji, upotreba ovih materijala je održiva. Materijali napravljeni od neobnovljivih resursa (nafta, metali, itd.), nisu održivi čak iako su njihove trenutne zalihe odgovarajuće. Korišćenjem obnovljivih materijala koliko god i kad god je moguće uveliko se smanjuje potreba za neobnovljivim materijalima.
Tekst u celini možete da pročitate u Magazinu Energetskog portala ODRŽIVA ARHITEKTURA, jula 2018, od 6. do 14. stranice.
Priredio: Petar Veselinović
