Zastrašujuća kakofonija zvukova, kakvu čovečanstvo verovatno ne može ni da zamisli, odzvanjala je stotinama, pa i hiljadama kilometara: džinovski asteroid, širok koliko je Mont Everest visok, srušio se na poluostrvo Jukatan u Meksiku i zbrisao sa lica Zemlje dinosauruse.
Nakon toga, pre oko 65 miliona godina, planeta je počela da poprima obrise kakvi su nam poznati: Gondvana, nekadašnji superkontinent, konačno se podelila, a Indija se sudarila sa Evroazijskom pločom. Južna Amerika spojila se sa Severnom, Antarktik kretao ka svom sadašnjem položaju iznad Južnog pola… Vulkanske aktivnosti bile su česte.
Ovim tektonskim dešavanjima iz doba tercijara svedočile su stene, geološke formacije, fosili – ali svedočila im je i jedna vrsta drveta, koja je i dan-danas veoma draga na našem podneblju, piše Klima101.
Nekada davno, životni prostor ovog četinara bio je veliki… A onda su nastupila ledena doba, posle kojih su se, desetkovani, za život izborili samo u jednoj jedinoj oblasti na čitavoj kugli zemaljskoj: oko srednjeg toka Drine.
Hiljadama godina kasnije, otkriva ih naš velikan Josif Pančić, po kojem su i dobile ime. U pitanju su, naravno, Pančićeve omorike, na latinskom Picea omorika.
U Srbiji, naseljavaju pretežno Taru. Strogo su zaštićena, ali i ugrožena vrsta koja je uvrštena na Crvenu listu koju izrađuje Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN).
Zajedno sa stručnjacima iz Nacionalnog parka Tara, pošli smo stopama našeg čuvenog botaničara i njegovog omiljenog drveta, zabrinuti za sudbinu Pančićeve omorike sada kada još jednom prolazi kroz klimatske promene.
Doduše, za razliku od onih pređašnjih, krivac za ove aktuelne – brže nego ikada – jeste čovek. Pored toga, ovog puta Pančićevoj omorici postaje toplije, a ne hladnije!
„Ukoliko se ostvare projekcije klime za kraj 21. veka, postoji mogućnost da Pančićeva omorika nestane iz svog prirodnog areala”, kaže biološkinja Marijana Josipović, zadužena za očuvanje prirode u nacionalnom parku.
Po svemu sudeći, naša zabrinutost je opravdana: klimatske promene prete opstanku ovih četinara na prirodnim staništima pre svega usled porasta temperature i izmenjenog rasporeda padavina.
Pročitajte još:
- Povećana površina pod zaštitom u Parku prirode „Golija“
- Prirodna obnova semena Pančićeve omorike još uvek je enigma za naučnike
- Srbija se posvećuje održivom gazdovanju šumama – FOREST EUROPE konferencija
Tragovima „ledene lepotice”: Josif Pančić na konjima, mi u udobnom terenskom vozilu
Prema predanju, nekoliko puta Josif Pančić zapregom i na brdskim konjima prejahao je Taru (ali i Kopaonik), sve dok 1875. godine u zaseoku Đurići blizu Zaovina nije našao „živi fosil” naše flore – ili kako ju je od milošte zvao – „ledenu lepoticu”.
Sto pedeset godina kasnije, u oktobru 2024, naše putešestvije bilo je znatno lakše od njegovog: vozili smo se u udobnom terenskom vozilu, mreža puteva dosta je razvijenija nego tada (neki bi rekli i previše razvijena), a lokacije na kojima raste Picea omorika već dobro poznate i proučene, pa stoga nismo nimalo lutali.
Pančićevu omoriku prvi put ugledali smo na otprilike istom mestu gde i njen pronalazač – premda okolina izgleda drugačije: ispred nas je Zaovinsko jezero nastalo sedamdesetih godina prošlog veka, a sa leve strane – solarna elektrana.
„Pogledajte tamo”, skreće nam pažnju diplomirani inženjer šumarstva Branko Bezarević upirući prstom na strmi, brdoviti pejzaž obrastao šumom preko puta brane Lazići. „Vidite li drveće sa tankom piramidalnom krošnjom? Najtanja od svih stabala na tom potezu… To je Pančićeva omorika.”
Čak i sa prilične udaljenosti, deluje vrlo elegantno, nije ni čudo što se smatra za „damu među četinarima”.
Danas je to endemska vrsta za zapadnu Srbiju i istočnu Bosnu i Hercegovinu, a nekada…
„Nekada je bila mnogo rasprostranjenija”, ističe naš sagovornik.
„Tokom glacijalnih perioda od stotinak hiljada godina i interglacijalnih koji su bili desetak puta kraći, Pančićeva omorika pulsirala je u svom prirodnom arealu, povlačila se i odlazila ponovo na sever. U jednom momentu, to verovatno više nije mogla i ostala je samo ovde.”
Posredi je i pionirska vrsta, odnosno vrsta koja prva zauzima teren i formira biološku zajednicu, npr. nakon vatrenih stihija.
„Ona dobro podnosi teške uslove životne sredine”, priča Bezarević, „čak i sa zagađenjem vazduha nosi se bolje nego obična smrča. Izazove za Pančićevu omoriku predstavljaju konkurencija drugih vrsta i njena potreba za svetlošću.”
Drugim rečima, uprkos tome što je među vodećim osvajačima određenih predela, ako se daljom sukcesijom pojavi drveće koje će na Pančićevu omoriku „baciti senku”, može doći do njenog potiskivanja.
Prirodna regeneracija izostaje na mestima sa gustim zeljastim pokrivačem, a najuspešnija je na staništima gde se meša sa borovima zbog dovoljno osvetljenja pri zemlji, navodi se naučnom radu posvećenom Pančićevoj omorici u svetlu klimatskih promena.
„Požari su isto značajna pretnja ovoj vrsti”, nadovezuje se Bezarevićeva koleginica Marijana Josipović. „U Bosni i Hercegovini, 2021. godine, izgoreo je značajan deo najveće populacije Pančićeve omorike na svetu.”
Ali globalno zagrevanje ne donosi nam samo jače, razornije i učestalije vatrene stihije već i suše poput one sa kojom se letos suočila Srbija. Da li im ledena lepotica odoleva?
„Na pojedinim lokalitetima, zabeleženo je sušenje gotovo svih jedinki”, odgovara Josipović i dodaje da su istraživanja ukazala na snažno smanjenje rasta Pančićeve omorike i sve veći negativni odgovor na letnju sušu u poslednje tri do četiri decenije, posebno kada je u pitanju mlađe drveće.
„Stabla na nižoj nadmorskoj visini takođe više pate od suše.”
U praksi, to je vidljivo na primeru rezervata Zvezda koji se prostire na 2.025 hektara. Prema mišljenju Branka Bezarevića, Pančićeva omorika na tom području najteže je pogođena i sušenje je najizraženije.
„Tamo raste na najnižoj nadmorskoj visini”, ističe on, „prema literarnim podacima, spušta se i do 400 metara.”
Svakim novim uvidom postaje mi jasnije zašto je Bezarević, pri upoznavanju, kada sam mu rekla da ćemo razgovarati i o Pančićevoj omorici, turobno slegao ramenima i promrmljao:
„To je gotova priča.”
Mada nagrižena klimatskim promenama, dama među četinarima i dalje je sa nama, uz ozbiljne napore da tu ostane za buduće generacije i da se priča ipak ne završi.
A na Tari, u središnjem delu nacionalnog parka blizu visoravni Mitrovac, svoje korenje pustila je na potpuno jedinstvenom staništu: na mekoj podlozi tresetišta u rezervatu Crveni potok.
Tekst u celosti pročitajte ovde.
Izvor: Klima101
