Degradacija životne sredine izvela je zelenu arhitekturu iz njenog isključivog estetskog poimanja vodeći je u danas nezaobilaznu potrebu za ostvarenje održivije budućnosti. U Srbiji pojam zelene i održive arhitekture postaje sve popularniji, premda izazov predstavljaju mnoge ekonomske i birokratske prepreke, nedostatak podrške i postojanje korupcije. O potencijalu i prednostima ovakve arhitekture razgovarali smo sa arhitektom Ljubicom Arsić, koja je projektom Kuća od konoplje na Homoljskim planinama pokazala da, sinergijom posvećenosti, znanja i ljubavi, čovek može da izgradi kuću kojom neće narušiti prirodu gde se nalazi dom svih ostalih živih bića.
Zelena arhitektura, iako predstavlja održiviji način prilikom izgradnje novih objekata, neretko zahteva rušenje postojećih građevina. Izgradnja, funkcionisanje i rušenje zgrada su odgovorni za 40 odsto globalnih emisije CO2. Novoj, energetski efikasnoj zgradi je potrebno do 65 godina kako bi se uštedela energija koja je izgubljena prilikom rušenja postojeće zgrade. Osim toga, i dalje je otvoreno pitanje šta se dešava sa materijalom kada životni vek objekta istekne.
Jedan od najvećih trendova u održivoj praksi građenja na Zapadu jeste koncept kružne ekonomije, koji vidi otpad kao resurs i cilj na minimiziranje upotrebe ograničenih resursa. U mnogim slučajevima očuvanje i renoviranje postojećih zgrada je održivije nego rušenje i izgradnja novih. Zajedno sa Danijelom Fuksom, Ljubica je koautor brojnih projekata. Trenutno rade na novom projektu kao deo kooperative pod nazivom Stadtufer, koja je kupila staru tekstilnu fabriku kako bi je pretvorila u životni, radni i kulturni prostor. Ovim poduhvatom žele da demonstriraju pristup ponovnom korišćenju starih struktura, dodajući samo održive materijale i time smanjujući ekološki otisak.
U FOKUSU:
- ŠIROM OTVORENA VRATA ZA SARADNJU I UČENJE U FOTONAPONSKOJ INDUSTRIJI
- ZELENI KILOVATI ZA SIGURNO SNABDEVANJE
- ODRŽIV RAZVOJ URBANIZMA I EKOLOGIJE
,,Imam utisak da u Srbiji postoji potreba za usmerenijom diskusijom o potencijalu adaptacije i rekonstrukcije postojećih zgrada, umesto pretežne izgradnje novih objekata. Širom Srbije postoji mnogo zgrada koje mogu da se rekonstruišu. To je ogroman posao koji čeka da bude obavljen“, istakla je Ljubica.
Da bi urbanističko planiranje zaista bilo održivo, ono mora da uključi mnogo faktora i procesa kao što su postojeći objekti, zelena površina, građevinska konstrukcija koja štedi energiju, alternativne opcije transporta i sistemi upravljanja vodom. Korišćenjem biorazgradivih materijala, uključivanjem tehnologija štednje energije i podsticanjem zajednice kroz zajedničke prostore, mogu se stvoriti domovi koji su održivi i koji doprinose zelenijoj budućnosti.
,,Sa ciriškom firmom Salewski Nater Kretz radila sam na projektu budućeg razvoja istočnog dela Berna u Švajcarskoj za 2065. godinu, u kom se koriste prakse regenerativne poljoprivrede za strukturiranje i upravljanje pejzažom koji je osvojen uklanjanjem postojećeg auto-puta. Projekat pokazuje kako zajednički rad stručnjaka iz oblasti arhitekture, urbanizma, pejzažne arhitekture, saobraćaja, poljoprivrede i sociologije, koje su ranije uglavnom bile razmatrane zasebno, dovodi do novog izgleda grada“, kaže Ljubica.
U Srbiji se svest o značaju održivosti u arhitekturi još uvek razvija zato što je razumevanje pitanja poput emisije CO2 i njegovog uticaja na životnu sredinu još uvek ograničeno. Korišćenje apstraktnih termina poput „klimatska kriza“ ili „negativni otisak“ nije toliko efikasno u promovisanju promena u poređenju sa korišćenjem konkretnijih reči kao što je „nezdravo“, što je građanima i građankama nekako bliže.
,,Još jedan problem ogleda se u tome što su krajnji korisnici, baš kao i arhitekte i ljudi koji se bave građevinom, udaljeni od procesa stvaranja građevinskog materijala i vide ih kao gotov proizvod koji se nameće na tržištu, a često ne razumeju kakav uticaj na životnu sredinu ima proces proizvodnje i upotreba“, objasnila je ona.
Da bi održiva arhitektura napredovala u Srbiji, potrebne su, kako smatra Ljubica, promene na institucionalnom i zakonskom nivou i saradnja unutar industrije, razvoj snažnih i kompetentnih arhitektonskih udruženja i popularizacija teme.
Priredila: Katarina Vuinac
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE
