Vladimir Savić, naš trofejni triatlonac i trener, konstantno je u potrazi za novim avanturama i izazovima. Zbog specificne novonastale situacije, izazvane koronavirusom, čitava sezona je imala mali broj sportskih mainfestacija, pa je Vladimir došao na ideju da bi makar završnica mogla da se obeleži na specifičan način – ambiciozno, ali i da se dugo prepričava i pamti.

“Vozio sam nekoliko puta po Banatu, menjajući trase i intenzitet vožnje, ali uglavnom samostalno i nikada kilometražu koju sam sada imao na umu. Spomenuo sam nekolicini prijatelja svoju ideju i iste večeri smo dogovorili  datum polaska. Ideja je bila do vožnja bude lokalnog karektera, a 500 je lep i okrugao broj, pa sam izmerio na Google mapi asfaltne puteve koji vode obodom Banata i ispostavilo se da je to to – malo preko 500 kilometara. Moja prethodna najduža vožnja, po Banatu, bila je 401 kilometar, tako da je i meni realizacija ove ideje bila pravi izazov”, započeo je priču Vladimir.

U smeli poduhvat upustili su se iskusni triatlonci i biciklisti: Marjan Lukić, Damir Andrić, Miloš Matić, Marjan Marjanović i Danijel Ulijan na čelu sa Vladimirom Savićem i oni su ti koji su prešli svih 500 kilometara staze, dok je samo sto kilometara manje odvezao Mihajlo Novakov, a Aleksandar Prešern, Srđan Stojkov, Nikola Vincer, Ivan Bon, Petar Ivačković, Vladimir Stojisavljević, Danilo Jovanović i Miloš B. Matić došli su do tristotog kilometara na svojim dvotočkašima. Ni malo zanemarljivo, svoj doprinos dao je i Zoran Bunčić koji je prešao 100 kilometara. Na svom putu prošli su kroz Zrenjanin, Vršac, Kikindu, Belu Crkvu, Kanjižu …

“Startovali smo 5. septembra, oko pola sata iza ponoći, iz Pančeva, sa idejom da vožnju završimo pre mraka narednog dana, kada već budemo umorni. Nas osmorica započeli smo vožnju po mraku i verovatno smo izgledali kao pokretni luna park sa svim mogućim svetlima koje smo imali po sebi”, šaljivo je objasnio Savić.

“Vožnja noću je drugačije iskustvo za sve nas koji bicikl inače vozimo danju, dok ima dosta prirodnog svetla. Već u prvom selu bili smo svedoci incidenta – prevrtanja automobila na krov. Stali smo da pomognemo, ali nam je veseli i vidno pijani vozač, odmah pošto je izašao iz vozila rekao da je sve ok i da je dobro – i to sa takvom lakoćom i samouverenošću, kao da tako nešto izvodi svakog vikenda. Na sreću, tokom noći i narednog dana, nismo više bili svedoci bahate vožnje. Birali smo puteve koji nisu opterećeni saobraćajem, a svi vožaci sa kojima smo se susreli bili su strpljivi, pažljivi i poštovali su propise”, zadovoljno objašnjava Vladimir.

Poznati sportista vozi bicikl već tri decenije i kaže kako je zadovoljan u kom smeru ide poštovanje propisa i solidarnost na putu između biciklista i vozača motornih vozila. Može, i treba da bude još bolje, ali svi zajedno treba da radimo na tome, konstatuje on.

Tokom noći najveći izazov im je bila neočekivano niska temperatura. U par navrata su pojačavali intenzitet vožnje, samo da bi se zagrejali. Za svoj trud tokom noći bili su nagrađeni veličanstvenim izlaskom sunca iza Vršačkih bregova – prema rečima Vladimira, bio je to prizor koji se  pamti.

“Prijatan prizor i zbog svoje lepote i zbog topline sunčevih zraka! Kada smo prešli 200 kilometara, čekao nas je kombi sa našim stvarima i deo ekipe koji je vozio preostalu deonicu od 300 km. Nasmejana prijateljska lica, kombi pun hrane i opreme i dan koji se budio vratili su nam snagu i dali novu energiju da krenemo dalje. Najzad smo videli kuda vozimo, tj. nešto više od samog asfalta i senki oko nas. Surova poetika banatske ravnice”, i dalje pun utisaka prepričava Vladimir.

Prema njegovim rečima upravo su jako sunce, karakterističan vetar i monotoni pejzaži ono što ovu vožnju čini pravim paklenim izazovom, pa su u šali i nazvali čitavu turu “Paklenih 500”.

Kombi koji ih je čekao na putu ostao je uz njih sve do samog kraja. Na svu sreću bio im je potreban samo za okrepu i osveženje tokom pauza koje su pravili – čitavih 500 kilometara prošlo je bez ikakvih povreda učesnika. Pauze su rasporedili na 200 km, 350km i 460 km, uz nekoliko kraćih, po potrebi.

Iako sa aspekta promocije turizma i ekologije manifestacije ovog tipa imaju ogroman potencijal, ovog puta je cela organizacija bila samo sportska avantura grupe prijatelja. Nikome se nisu obratili za pomoć, ali je veliko interesovanje koje je usledilo po završetku vožnje pokazalo da Banat 500 može da bude i više od toga.

Cilj na početku je bio da se izbegne mrak, što se na kraju vožnje i postiglo – biciklisti su u 8 sati uveče stigli do cilja, a samo poslednjih desetak kilometara trajala je vožnja po mraku.

“Kornavirus je bio jedan od ključnih razloga zašto nismo pompeznije najavljivali akciju i što smo sve držali u tajnosti do samog početka. Nismo želeli da ovo bude masovno okupljanje, zbog propisanih mera predostrožnosti”, objasnio je Savić.

Svi zainteresovani za organizovanje vožnje poput Tour de Kop, Banat 500 i slične, mogu da zaprate “Tour de Fun by Ivan Stević” na društvenim mrežama i da se informišu o budućim akcijama i avanturama. Veći deo akcija otvoren je za sve učesnike, ali uvek postoje i eksperimentalne, pilot avanture i isprobavanje novih formata, koji su zbog organizacionih i bezbednosnih razloga rezervisani samo za mali broj proverenih i prekaljenih pojedinaca.

Jovana Canić