UNIDO (United Nations Development Organization) je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija koja promoviše održivi industrijski razvoj. UNIDO podstiče i smanjenje siromaštva u zemljama u razvoju, kao i razvoj ekonomija u tranziciji. Ova opredeljenja su definisana u Lima deklaraciji 2013. godine na UNIDO generalnoj konferenciji. U sradnji sa kompanijama ova organizacija pored tehničke pruža i konsultantske usluge. Kod nas Centar za čistiju proizvodnju Srbije pri Tehnološko- metalurškom fakultetu u Beogradu sprovodi navedene aktivnosti. Svaka društveno odgovorna kompanija koja brine o zaštiti životne sredine mogla bi da se uključi u ove programe i unapredi svoje poslovanje ali, kako kaže naš sagovornik dr Branko Dunjić director Centra za čistiju proizvodnju Srbije, nije tako. Postoje faktori koji utiču na nezainteresovanost kompanija i formiranje stava da je to nevažna i sporedna stvar.

EP: Centar za čistiju proizvodnju Srbije postoji u okviru projekta UNIDO. Održali ste brojne seminare i obuku za preko 70 kompanija. Recite nam nešto više o centru i rezultatima vašeg rada?    

Branko Dunjić: Centar za čistiju proizvodnju Srbije osnovan je 2007. godine i deluje u okviru Tehnološko- metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Centar je na globalnom nivou deo UNIDO/UNEP mreže Centara za sirovinsku efikasnost i čistiju proizvodnju (RECP Net). Do sada je pomogao u primeni metodologije sirovinski efikasnije i čistije proizvodnje u preko 70 kompanija u Srbiji i obučio 64 eksperata za čistiju proizvodnju. Pored projekata u Srbiji, Centar uspešno pruža konsultantske usluge i u inostranstvu. Poslednje četiri godine Centar sarađuje sa Međunarodnom finansijskom Korporacijom (IFC) na različitim projektima sirovinske i energetske eϐikasnosti u Srbiji, Rusiji, Hrvatskoj, Kazahstanu, Uzbekistanu, Ukrajini i Bosni i Hercegovini.

Centar sarađuje i sa Vladom Republike Srbije, pa je tako uspešno pripremio i sprovodi projekat „Pravilno rukovanje i konačno odlaganje PCB“ koji finansira Globalni Fond za životnu sredinu (GEF). U aprilu 2015. godine, započeo je projekat “Implementacija IPPC/IE direktive u postrojenjima za intenzivan uzgoj živine i svinja ” koji Centar za čistiju proizvodnju Tehnološko-metalurškog fakulteta, realizuje u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije, a uz finansijsku pomoć Ambasade Švedske u Beogradu. Osnovni cilj projekta je podrška nadležnim organima Republike Srbije i operaterima u usvajanju održivog pristupa za implementaciju IPPC/IE Direktive u postrojenjima za intenzivan uzgoj živine i svinja. Na globalnom nivou naš Centar je postao deo novoosnovane mreže centara za efikasno korišćenje resursa (RECP Net) koju zajednički podržavaju UNIDO i UNEP. Centar za čistiju proizvodnju je od 2014. godine postao regionalni koordinator za sve projekte sirovinske efikasnosti i čistije proizvodnje na Balkanu.

U projektu „Hemijski lizing„, koji uvodi novi poslovni model u upravljanju hemikalijama, naš Centar učestvuje pod okriljem UNIDO, od 2007. godine. Centar je dobio na međunarodnoj sceni brojna priznanja za postignute rezultate u uvođenju ovog poslovnog modela u konkurenciji više od 50 oganizacija iz 20 zemalja među kojima i nekoliko zlatnih i srebrnih medalja. Dobili smo i priznanje za najbolji Centar u svetu koji sprovodi ovaj projekat. Medalje su pored Centra, dobili i partneri „Knjaz Miloš“, „Ecolab“, „Henkel“ i „Bambi-Banat“. S obzirom da ovde nemamo više mesta za objašnjavanje poslovnog modela, neka vaši čitaoci posete www.chemicalleasing.com ili naš sajt, www.cpc-serbia.org. Do sada (od 2006. do 2015.) ukupno je u projektima učestvovalo preko 70 kompanija sa oko 40.000 zaposlenih i prosečne uštede po kompaniji (ne računajući projekat sa EPS-om) iznose oko 100.000 € godišnje uz:

 – Prosečno smanjenje potrošnje vode 50.000 m3/god.

– Prosečno smanjenje potrošnje el. energije: 500 MWh/god.

– Prosečno smanjenje emisije CO2: 500t/god.

EP: Koje kompanije su primenile vašu metodologiju i na koji način započinjete saradnju sa novim kompanijama? Šta su ove kompanije posle obuke promenile u svom poslovanju, imate li načina da pratite i ocenite primenu metodologija?

Branko Dunjić: Među preduzećima koja su uspešno primenila metodologiju uz našu pomoć su: „Metalac“, „Knjaz Miloš“, „Imlek“, „Carnex“, „EPS“, „Zvezda-Helios“, „Bambi-Banat“, „Štark“, „Maxima“, „Sojaprotein“, „Tarkett“, „Umka“, „Chemical Agrosava“, „Galenika Fitofarmacija“, „Unipromet“, „Delta-Agrar“ kao i kompanije iz gradova Pančevo i Čačak. Po pravilu, najbolje kompanije i najbolje usvajaju i primenjuju metodologiju sirovinski efikasinije i čistije proizvodnje. Naši obučeni eksperti posle šest meseci od završetka projekta obilaze kompanije i interesuju se za stvarnu primenu opcija čistije proizvodnje. Te kompanije zadržavaju tim koji je formiran u toku obuke i nastavljaju sa sistematskim pristupom analize materijalnog i energetskog bilansa i stalnim unapređenjima. Iskustvo govori da su opcije za koje su investicije ispod 5.000 € skoro u potpunosti primenjene, ono do 50.000 € oko 60 % a one za čiju je realizaciju potrebno više od 50.000 € oko 30 %. Gornja granica vremena otplate investicija u mere čistije proizvodnje koja je prihvatljiva za naše kompanije je oko 3 godine. U početku smo saradnju sa kompanijama započinjali posle serija informacionih seminara po čitavoj Srbiji, i preko ličnih kontakata. Sada se kompanije sve više javljaju same, ali je i dalje najveći broj projekata koϐinansiran od strane različitih donora (UN, IFC, bilateralna pomoć).

EP: Da li je čistija proizvodnja u Srbiji dovoljno zastupljena, kakvi su Vaši utisci sa terena? Šta su osnovne prepreke i problemi da bi fabrike dugoročno bile odgovorne u pogledu zaštite životne sredine?

Branko Dunjić: Apsolutno ne. Većina naših kompanija čistiju proizvodnju posmatra kao nevažnu, sporednu stvar, vezanu za zaštitu životne sredine, dok ona u stvari predstavlja ozbiljnu poslovnu strategiju, održivu na duži rok. Poslovnu strategiju zasnovanu na domaćinskom poslovanju, stalnom preispitivanju i unapređenju, znatiželji. Strategiju zasnovanu na odgovornosti prema sebi, okolini, prirodnim resursima i budućim generacijama. Istinu za volju, naše kolege iz čitavog sveta kažu da je slično i kod njih.

Ponovo mogu da kažem da najuspešnije i najbolje kompanije u osnovama svoga poslovanja imaju ugrađene principe čistije proizvodnje. Osnovne prepreke su zastarelost tehnologije i nedostatak novca. Naša industrija je u poslednjoj dekadi XX veka, izgubila korak i ostala bez novca. Tako je sada je primorana da radi neefikasno, gubeći novac kroz preteranu i neefikasnu potrošnju energije, sirovina, hemikalija i vode. Ne postoje finansijske olakšice za uvođenje čistije proizvodnje, primećujemo i nedovoljno sprovođenje zakona. Pri tome, cene vode i energije su relativno niske (iako i na tom nivou preskupe za neke!), pa to još više doprinosi nezainteresovanosti kompanija za ovu vrstu projekata. Sve to dovodi do neke vrste apatije i neverice u mogućnost promene, pa se često ne uvode poboljšanja koja ne koštaju ništa.

Intervju vodila: Vesna Vukajlović

Intervju je objavljen u biltenu pod nazivom „Odgovorne kompanije„, objavljenom prvog marta 2016. godine.