Ukoliko redovno postavljate svoje fotografije na Instagram ili tvitujete kako ste se iznervirali u prevozu, onda vam fenomen hashtaga nije nepoznanica i slobodno možete da skočite na četvrti pasus ovog članka. Ukoliko, pak, to ne radite i ne znate značenje bar tri reči iz prethodne rečenice: Instagram, tvitovati i hashtag, razumevam vas, isto se osećam povodom pojmova: Snapchat, Kylie Jenner lip kit i Lil Peep. 

Hashtag se stavlja u opis sadržaja koji ljudi postavljaju na društvene mreže, bilo da je u pitanju fotografija ili tekst, i uglavnom prati temu tog određenog sadržaja koji je neko podelio. U oblikovanju hashtag-ova najčešće se koristi engleski jezik, a započinju se tarabom (#). 

Pojam #throwbackthursday, ili na srpskom put u prošlost četvrtkom, predstavlja hashtag pod kojim vaša deca, ili možda čak vaši unuci, svakog četvrtka sa svojim prijateljima na društvenim mrežama dele uspomene – bilo da su one iz izlaska prethodnog vikenda ili sa maskembala u osnovnoj školi. Na Energetskom portalu, pod ovim hashtag-om (#throwbackthursday) delićemo priče iz istorije ekologije i energetike. Naravno, četvrtkom.

Prethodnog puta u okviru ove rubrike imali ste priliku da čitate o najvećoj mirnodopskoj nuklearnoj katastrofi u Černobilju, a ovog se bavimo genetički modifikovanom (GM/biotehnološkom) hranom i argumentima naučnika koji potvrđuju, ili opovrgavaju, tezu da ona negativno utiče na živa bića.

Ljudi kroz duži vremenski period proučavaju i koriste žive organizme za stvaranje određenih proizvoda. Tradicionalna biotehnologija obuhvata, recimo, proizvodnju alkoholnih pića ili proizvoda od mleka pomoću bakterija i gljivica. Nikome ne smeta da uživa uz čašu vina grickajući sir, čak i kada mu se skrene pažnja da su u nastajanju toga što pije ili jede učestvovali mikroorganizmi. S druge strane, proizvodi dobijeni posredstvom genetički modifikovanih organizama izazivaju burne polemike. Tema GM hrane često se poteže u naučnim krugovima, ali i među običnim stanovništvom, neretko na slavama uz koju čašicu više – organski (a ne veštački!) proizvedene rakije.

Navešćemo argumente oba suprotstavljena tabora a na vama je da odlučite shvatanja kojeg od njih su vam bliskija.

Genetički inženjering, uz kloniranje, predstavlja osnovnu metodu savremene biotehnologije. Obuhvata načine veštačkog obrazovanja novih kombinacija naslednog materijala. Kada se genski materijal jednog organizma prenese u drugi, dobija se organizam sa drugačijom strukturom gena. DNK novonastalog organizma se naziva hibridna (rekombinovana) i u prirodi se normalno nikada ne nalazi.

Uz dovoljno smelosti, radoznalosti, kreativnosti i novca, naučnici manipulacijom gena u laboratorijama mogu da stvore neograničeno mnogo novih biljaka, životinja i mikroorganizama. Gen neke biljke mogu da ubace u neku životinju i obrnuto, gen neke životinje u čoveka i obrnuto – i tako sve dok ne ponestane nekog od gorepomenutih sredstava potrebnih za proces genetičkog inženjeringa.

Inženjeri mogu da izoluju gen odgovoran za otpornost na sušu i da ga ubace u biljku druge vrste. Nova, genetički modifikovana biljka, biće otporna na sušu. Možda niste znali ali postoje prasići koji svetle u mraku. Ova neverovatna karakteristika im je pridodata ubacivanjem gena iz morske meduze. Jedno od otkrića istraživača iz ove oblasti je i genetički modifikovana hrana, koja, kako joj to i samo ime sugeriše, u svom sastavu ima neki od genetički modifikovanih organizama.

Argumenti za GM hranu

Na svetu trenutno ima gotovo 7,6 milijardi ljudi. Procenjuje se da će se taj broj u narednih 50 godina popeti na 12. I dok među naučnicima i dalje postoji zadrška da li bi organska proizvodnja mogla da održi korak sa rastom stanovništva i prehrani čitavu planetu, nesumnjivo je da genetički inženjering poseduje sposobnost da obezbedi potrebne kapacitete hrane.

Kao prednosti korišćenja GMO u ishrani, obično se navode povećanje kvaliteta i prinosa poljoprivrednih kultura, poboljšanje kvaliteta prehrambenih proizvoda (npr. duži vek trajanja) i bolja otpornost useva na bolesti, insekte i korove. Genetički modifikovane biljke ne zahtevaju tretman hemijskim pesticidima i herbicidima, od kojih ljudi svakako zaziru zbog potencijalne pretnje po zdravlje njih samih i zagađenja životne sredine. Upotrebom nove biotehnologije, zaštita prirodne okoline bila bi podignuta na viši nivo mikrobiološkim čišćenjem zagađenih vodotoka i otpadnih voda i manjim korišćenjem hemijskih sredstava u poljoprivredi. GM tehnologijom može da se postigne i poboljšanje tolerantnosti na niske temperature ili sušu i veće iskorišćavanje trenutno degradiranog zemljišta gajenjem bolje prilagođenih poljoprivrednih kultura. Svaki od navedenih razloga utiče na pojeftinjenje proizvodnje hrane.

Pojedine vrste banana su već genetički modifikovane da se upotrebljavaju kao vakcine protiv hepatitisa, dizenterije, kolere, dijareje ili nekih stomačnih infekcija. Sve od pobrojanih bolesti karakteristične su za države u razvoju. “Jestive” vakcine, u obliku paradajza i krompira, bilo bi jeftinije transportovati, skladištiti i davati, u odnosu na tradicionalne. Radi se i na projektu modifikovanja biljaka u smeru stvaranja insulina što će obezbediti njegovo unošenje hranom, umesto davanja injekcija pacijentima. Transgeni organizmi bi, po ovoj optimističkoj projekciji, trebalo da obezbede i proizvodnju jeftinijih lekova i organa za transplantaciju. Pored toga, oni bi mogli da stvore i biljke sposobne za fitoremedijaciju tj. uklanjanje teških metala iz zemljišta.

Loša uhranjenost je česta pojava u zemljama trećeg sveta gde se nutricione potrebe ljudi zadovoljavaju uglavnom jednom poljoprivrednom kulturom, na primer pirinčem. On ne sadrži adekvatnu količinu svih neophodnih sastojaka za uravnoteženu ishranu, a usled nedostatka vitamina A slepilo predstavlja čestu boljku u državama čije se stanovništvo hrani ovom kulturom. Uzgoj genetički modifikovanog pirinča, koji sadrži dodatne vitamine i minerale, to bi mogao da spreči.

Da se kroz rane oblike genetičkog inženjeringa nisu prilagodile uslovima na zemlji, mnoge od kultura kojima se danas hranimo ili  uopšte ne bi postojele ili bi postojale u izmenjenom obliku. Nigde na svetu na primer ne možete da kupite lubenicu koja nije pretrpela promenu gena u odnosu na svoje pretke – lubenice iz 17. veka. Još pre trista godina seljaci i naučnici su počeli unakrsno da uzgajaju nove vrste biljaka pomoću dve “roditeljske biljke” koje inače ne bi došle u dodir u prirodi. Tako smo dobili lubenice, krompire i mnoge različite vrste bobičastog voća.

Kada je, u dva navrata tokom prošlog veka, četrdesetih i devedesetih godina, virus koji  su prenosili insekti pokosio  useve papaje na Havajima, mnogi već siromašni poljoprivrednici ostali su i bez svojih minimalnih primanja, a da se trend nastavio – papaja bi u potpunosti iščezla. U pomoć im je pritekla upravo GMO tehnologija. Naučnici su u DNK papaje dodali bezopasan gen zahvaljujući kojem je voće dobilo imunitet na navedeni virus, a do danas je oko 77 odsto svih papaja s Havaja proizvedeno genetičkim inženjeringom.

GMO se ne nalazi samo u hrani, on je i u biljkama koje nosimo na sebi. Naime, neke vrste pamuka su genetički modifikovane kako posebna vrsta crva ne bi uništila useve, dok je s drugima učinjeno isto kako bi bile otporne na sredstva za uništavanje korova. Gotovo 95 odsto pamuka sa američkog tržišta rezultat je procesa manipulacije genima.

Čak i životinje u čiju je genetičku strukturu prste umešala biotehnologija daju veće prinose mesa i mleka. Pored toga imaju i jači imunitet.

GM hrana svakako ima potencijal da reši veliki deo problema vezanih za glad i lošu ishranu i da pomogne u sprečavanju uništavanja okoline. Genetički inženjering će biti neizbežan u budućnosti. Ipak, proizvodnja GMO mora da se sprovodi sa velikom opreznošću da bismo izbegli nenameravani loš uticaj na ljudsko zdravlje i prirodu.

Argumenti protiv GM hrane

Prodaja i proizvodnja genetički modifikovane hrane Zakonom iz 2009. je u Srbiji zabranjena. S obzirom na to da smo do sada izneli samo argumente u prilog GMO, zabranjivanje deluje jednako besmisleno kao zabranjivanje pravljenja Sneška Belića. Nećemo da dovodimo u pitanje rasuđivanje naših zakonodavaca, već ćemo da utemeljimo njihovo stanovište. Ono im je zajedničko sa mnogim naučnicima, ekološkim aktivistima, religijskim grupama i drugim udruženjima građana.

Iako zvanični podaci o eventualnim posledicama genetički modifikovane hrane po zdravlje čoveka ne postoje, testiranja na životinjama pokazala su šokantne rezultate. Jedan od eksperimenata bio je i eksperiment francuskog molekularnog biologa Žila-Erika Seralinija. On je 2012. godine u okviru magazina Food and Chemical Toxicology objavio detalje istraživanja sprovedenog na sto muških i sto ženskih laboratorijskih pacova tokom njihovog čitavog životnog veka. Smrtnost i pojava raka kod onih pacova koje je hranio genetički modifikovanim kukuruzom bile su više u odnosu  na one koji su dobijali standardnu hranu za pacove. Ova studija bila je propraćena mnogim medijskim kontroverzama i sumnjama u njenu objektvnost od strane naučne zajednice i vlasti. Evropska administracija za bezbednost hrane (EFSA) skrenula je pažnju da su “izrada, izveštavanje i analiza istraživanja neadekvatni” te da se “zaključci naučnika ne mogu smatrati pouzdanim”. Mnogi su  Seralinija označili prevarantom.

Genetički modifikovane kulture mogu da prouzrokuju nenameravanu štetu drugim organizmima. Na taj način, genetički kukuruz je uticao na visoku stopu smrtnosti gusenica kraljevskog leptira. Genetičkim inženjeringom nemoguće je proizvesti otrov koji bi selektivno ubijao samo štetočine, ostajući bezopasan po druge vrste. Uz to, postoji i bojazan da insekti koji nanose štetu usevima mogu da razviju imunitet na otrove nastale manipulacijama genskim materijalom. I šta onda? Ne može da se isključi ni mogućnost da se genetički modifikovane biljke otporne na herbicide ukrste sa korovom što bi rezultiralo nastankom superkorova kojim više hemijski preparati ne bi mogli da stanu na put.

Ukoliko gen koji kod biljaka stvara imunitet na antibiotike dospe u digestivni trakt čoveka ili životinja, postoji opasnost da i oni razviju otpornost na pomenute lekove. GM hrana je i potencijalni izazivač alergijskih reakcija kod čoveka. Rešenje se vidi u jasnom obeležavanju artikala genetički modifikovanih proizvoda i podizanju svesti javnosti. Mnogi proizvođači ipak uspevaju da prenebregnu zakonske regulative zemalja koje njihove proizvode zabranjuju ili zahtevaju jasno identifikovanja. O tome koje kompanije u procesu nastanka svoje robe koriste genetički inženjering a koje ne, više možete da pročitate u publikaciji organizacije Greenpeace.

Što se tiče sastava modifikovane hrane, zabrinjavajuće stavke su toksini, ali i niža količina fitoestrogena koji štiti od srčanih bolesti i kancera i niža količina proteina.

Protivnici GM hrane naglašavaju da pored željenih efekata genetička modifikacija biljaka i životinja može prouzrokovati neočekivane uticaje na ljudsko zdravlje. Kada tehnolozi ubacuju određene gene u organizme koji ih inače nemaju, teško je predvideti kakvu će interakciju uvedeni geni imati sa postojećim i koji su mogući efekti na ljude i okolinu.

Ne možemo a da se ne dotaknemo i ekonomije. Proizvodnja GMO je složen i skup proces i kompanije koje se bave genetičkim modifikacijama žele da povrate uloženi novac i obezbede profit. Do sada je otkriveno mnogo GM biljaka, stoga ograničavanje i zabranjivanje novih patenata predstavlja veliki problem za te kompanije. S druge strane, zaštitnici potrošača su zabrinuti da će novi talas patentiranja toliko povisiti cenu semena da mali poljoprivrednici i zemlje u razvoju neće moći da ga priušte što bi dovelo do produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih.

Zaključak

Ostavljamo vam prostora da kao čitalac ovaj članak sami završite donoseći sopstveni sud. Javite nam koju ćete stranu da zauzmete kada možda baš ova tema bude pokrenuta za slavskom trpezom. Uz koju čašicu više – organski (a ne veštački!) proizvedene rakije.

Jelena Kozbašić