Poljoprivreda, tvrde naučnici, je trostruka prepreka politički uobličenom cilju da rast temperature u budućnosti ograničimo na 1,5 stepeni Celzijusa (Pariski sporazum o klimatskim promenama), a polja nad kojima se preteći nadvio ovaj proizvodni sektor su: sigurnost hrane, klimatska otpornost i ublažavanje efekta klimatskih promena.

Prema proračunima Ujedinjenih nacija (UN), svetska populacija će do polovine veka dostići 9 milijardi. Očekuje se da će, iz tog razloga, biti potrebno više nego udvostručiti poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, da li je opravdano duplirati količinu hrane za jednu i po milijardu ljudi više i da li će širenje poljoprivrede uopšte biti izvodljivo? Trenutni potencijal naše planete može da prehrani tek 3 i po milijarde usta čija ishrana zahteva uzgoj stoke. Jednostavno rečeno, nemamo dovoljno zemljišta da nahranimo rastuću populaciju “mesojeda”. Pored toga, zabrinjava i podatak da oko 800 miliona nas nema pristup hrani, dok se mi kojima je dostupna prema njoj ponašamo rasipnički. Koliko komada “hleba od juče” nam je završilo u kanti za smeće iako nije bilo neophodno? S namirnicom bacili smo i vodu, struju i sve ostalo utrošeno za njeno pravljenje, ali i fosilna goriva iskorišćena za transport do pekare ili prodavnice u kojoj smo je kupili.

Posledice povećanja polljoprivrede osetiće i usevi i stoka i ribnjaci.

Konačno, doprinos ove privredne delatnosti emisijama gasova staklene bašte već sada iznosi između 19 i 29 odsto. Zarad poštovanja Pariskog sporazuma, potrebno ga je značajno smanjiti, a uvećanje proizvodnje u sadašnjim uslovima ne deluje kao da bi išlo u smeru manjeg udela u ispuštanju štetnih materija u atmosferu. Posebno brine krčenje šuma u korist uzgajanja biljaka s obzirom na to da jedno drvo “skladišti” mnogo više ugljen-dioksida u odnosu na stabljiku kukuruza ili soje.

Konvencionalne ratarske prakse obično se fokusiraju na povećanje roda korišćenjem sintetičkih pesticida i đubriva. Nije nepoznanica da oni kroz proces isparavanja azota negativno utiču na životnu sredinu, uvećavajući efekat staklene bašte, ili dospevanjem do vodenih tokova imaju nepovoljan uticaj na njihov ekosistem.

Odnos poljoprivrede i klimatskih promena je isprepletan, te je globalno zagrevanje jednak izazov ovoj privrednoj grani, baš kao što je i ona njemu.

Uz premisu da su promene neizbežne, a transformacija plod svesnog izbora, Ana Marija Lobogerero Rodrigez, vođa Konsultativne grupe za međunarodna istraživanja poljoprivrede za Latinsku Ameriku, preporučuje da se opredelimo za 8 ključnih elemenata za “metamorfozu” poljoprivrednika u novonastalim i predstojećim klimatskim okolnostima, a oni su:

• određivanje prioriteta i raspoređivanje sredstava uzimajući u obzir ruralnu diferencijaciju i činjenicu da neće svi segmenti poljoprivrede “preživeti” transformaciju i da će biti nepotrebni,
• razumevanje potreba lokalnog stanovništva,
• oblikovanje politika u harmoniji sa dostupnim kapacitetima i sprovedenim analizama,
• uključivanje privatnog sektora u finansiranje,
• stvaranje odnosa poverenja,
• institucionalna podrška,
• obezbeđivanje novih tehnologija gazdinstvima i
• digitalna poljoprivreda.

Ipak, treba da se zapitamo da li bi ovakva idealtipska poljoprivreda urodila plodom na našim oranicama. Budžet od 44 milijarde dinara i prosečna starost poljoprivrednika od 59 godina, dok je njihova mehanizacija tek oko tri decenije mlađa (20 godina), ne obećavaju.

Uz raspoloživa novčana sredstva, ljudstvo i mašine negativan uticaj poljoprivrede na prirodu ne možemo da umanjimo “digitalizacijom”. Da li onda postoji alternativno rešenje za njenu ekologizaciju? Neophodna transformacija mogla bi da ide u pravcu agroekologije.

Ovaj pristup, koji je istovremeno je i nauka i skup praktičnih mera, objedinjuje agroekonomiju i ekologiju, jačajući povezanost biljaka, životinja i ljudi sa njihovim okruženjem. Naučna definicija glasi – agroekologija je primena saznanja iz polja ekološke nauke na proučavanje, dizajn i upravljanje održivim agrosistemima. U praksi se posmatra kao set metoda za unapređenje poljoprivrednih celina kroz “imitiranje” prirodnih procesa što stvara korisne biološke reakcije i sinergiju među komponentama sistema.

Agroekologijom se nastoji postići samoodrživost poljoprivrednih jedinica, integracija ratarstva i stočarstva na jednom imanju i raznovrsnost vrsta i genetičkih izvora. Pažnja je usmerena na svakog pojedinačnog pripadnika ekosistema. Iako agroekologija zahteva visok nivo znanja, ono nije razvijano na univerzitetima i u stručnim ustanovama, već na njivama i u štalama i stoga je lako primenjiva u realnom stanju. “Vrti” se oko četiri principa: produktivnosti, stabilnosti i održivog razvoja agrosistema i jednakosti unutar njega.

I u okviru UN postoji svesnost o alarmantnosti situacije koja se tiče poljoprivrede, te je na 23. Konferenciji strana o klimatskim promenama, održanoj prošle godine u Bonu, usvojen zajednički program u ovoj oblasti.

Jelena Kozbašić