Zahvalite se Apis melliferi, poznatoj i kao evro-afrička medonosna pčela, za trećinu svakog zalogaja koji ćete danas pojesti. Pčelice su neopevani, neplaćeni radnici u poljoprivredi, koje svake godine donesu na milijarde evra, a da to i ne znaju. Ovog juna, u pokušaju da potcrtaju važnost pčela, radnici jednog supermarketa u Americi su privremeno izneli iz radnje sve proizvode koji direktno zavise od oprašivanja. Od 453 proizvoda, 273 je nestalo, uključujući jabuke, limun, tikvice, bundeve… Kako je to slikovito objasnila novinarka Hana Nordhaus u knjizi “Pčelarov lament” – “pčele su lepak koji održava čitav agrikulturni sistem na svetu”.

A taj lepak sada se razgrađuje. Negde oko 2006. godine, pčelari širom sveta – ali prvo u Americi – počeli su da primećuju nešto veoma uznemirujuće. Otvorili bi košnice i one bi bile pune saća, voska, čak i meda… Ali nije bilo pčela. Ovakvi slučajevi su se gomilali, i naterali naučnike da iskuju termin koji će opisati ovu misterioznu pošast – colony-collapse disorder (CCD), što bi na srpskom značilo da pčelinja društva (što je mnogo, kažu sagovornici Nedeljnika, prikladniji i srećniji prevod od “kolonija”) nestaju. Pčelari su to kratko vreme, setićete se, bili u žiži pažnje javnosti, čak i u Srbiji, a sve je izgledalo kao potka za neki apokaliptični holivudski film…

Dvanaest godina kasnije, ništa se nije promenilo. Ili barem ne na bolje. Pčele umiru više nego ikad, a razlozi su i dalje obavijeni debelim velom misterije. Više od trećine svih pčelinjih društava u Americi bukvalno je nestalo prošle zime, što je 42 odsto više nego pre CCD-a. I u Srbiji je zabeležen porast smrtnosti kod pčela.

Iskusni pčelari umeju da nadoknade i ponovo nasele izumrle košnice, ali pritisak na industriju i poljoprivredu raste. Voće i povrće nema šansu da se razvija i da daje prinose ako nema pčela. Džef Petis, vodeći stručnjak za pčele u američkom Ministarstvu poljoprivrede, naziva situaciju “hodom po ivici”.

“Hoće li uskoro biti pčela? To je kocka, da budem iskren”, naveo je Petis za magazin Tajm.

Petis i njegove kolege znoje se svakog dana da utvrde šta se dešava sa pčelama. Pesticidi su bili prvi i očigledan osumnjičeni – posebno popularna nova klasa hemikalija poznatih po imenu neonikotinoidi, koji pogađaju pčele čak i kad su u malim dozama. Drugi istraživači fokusirali su se na napasti poput Varroa destructora, parazita koji ubija pčele još od osamdesetih godina prošlog veka, kad je njegovo prisustvo potvrđeno. Oni treći bave se bakterijama i virusima. Ali, jedan krivac na kojeg se može upreti prstom i od kojeg bi moglo da počne rešavanje ovog problema – još ne postoji. Svi se zato sećaju i citiraju rečenicu Alberta Ajnštajna, za koju, kao i za mnoge druge citate, nikad nije potvrđeno da ju je izgovorio genije:

“Ako pčela nestane sa Zemljine kugle, čovečanstvu ne bi ostalo više od četiri godine života.”

Eksperti sumnjaju da se Ajnštajn zaista bavio razmišljanjem o vrednim insektima, ali je ova zabuna tako tipična za zbunjenost koja vlada oko pčela, i taj osećaj da smo krivi za ubistvo vrste koju smo gajili i od koje smo živeli već nekoliko hiljada godina. Ako pčele nestanu, to bi planetu učinilo siromašnijom i gladnijom, ali ono što je zaista zastrašujuće jeste osećaj da je to samo nagoveštaj onoga što će se tek dogoditi, i dobar primer da nešto nije u redu. Kako s nama, tako i s prirodom.

“Ako nešto brzo ne uradimo, predstoji nam potpuna katastrofa”, navodi Tom Teobald, jedan od najpoznatijih američkih pčelara. “Pčele su samo početak.”

Ironija je što su neonikotinoidi mnogo bezbedniji za farmere od ranijih pesticida. Ali pčele su veoma osetljive na ovu hemikaliju. Neonikotinoidi napadaju njihov nervni sistem, ubijaju ih sporo, ali ih odmah onemoguće da lete i da komuniciraju. To je ono što naučnici nazivaju pod-smrtonosni uticaj na pčelu.

Čitav sistem, da nam oprosti Albert Ajnštajn, ne bi kolabirao bez pčela. Okosnica ishrane čitavog čovečanstva – žitarice, kukuruz – sama se oprašuje. Ali, naši bi tanjiri bili mnogo manje lepi, i mnogo manje hranljivi bez lubenica, zelene salate, trešanja, jabuka, badema, i svih drugih voćki i povrćki koje ne mogu bez pčela.

Postoji jedno rešenje, ali niko ne voli da govori o njemu. To je da pčele prestanu da budu slobodne i lepe životinje, i da se gaje kao što sada gajimo svinje ili krave, odnosno da im se donosi hrana, umesto da je one same uzimaju. Kakve bi onda postale, to niko ne zna. Ali se zna da bi i proleće i leto bili mnogo siromašniji bez onog divnog, romantičnog – mada sve ređeg – zujanja pčela oko nas.

Izvor: Nedeljnik