Dok klimatske promene postaju sve vidljivije i intenzivnije, jasno je da ne pogađaju sve ljude podjednako. Oni koji su najmanje doprineli ekološkoj krizi najčešće snose njene najteže posledice. Istorijski marginalizovane grupe – siromašni, žene, osobe sa invaliditetom, imigranti i obojeni ljudi – suočavaju se sa najvećim rizicima, a njihova sposobnost prilagođavanja često je ograničena sistemskim nepravdama.
U mnogim slučajevima, najugroženije su zajednice koje žive u neformalnim naseljima – mestima gde često nedostaje osnovna infrastruktura poput stabilnih stambenih objekata, kanalizacije i pristupa čistoj vodi. Više od milijardu ljudi širom sveta živi u takvim naseljima, a mnogi od njih su već sada suočeni sa posledicama klimatskih promena koje donose suše, poplave i toplotne talase.
Džojselin, jedna od domaćina podkasta SistemShift koji je pokrenula nevladina organizacija Greenpeace, ističe da klimatski šokovi dolaze na već postojeće sisteme ugnjetavanja, čineći ih još razornijima za one koji su već društveno i ekonomski ugroženi.
„To je poput ogromne strukture koja na kraju ne utiče samo na klimatske promene u ovim zajednicama, već svi problemi mnogo više pogađaju siromašne, a samim tim i crnačku i autohtonu populaciju, jer većina njih živi u siromaštvu”, konstatovao je gost podkasta Lali Riaskos, jedan od mladih ekoloških aktivista iz Kolumbije.
Globalni jug, u kojem se nalaze mnoge najsiromašnije zemlje, već plaća ogromnu cenu, a marginalizovane zajednice u tim regionima vode borbu za opstanak.
U Brazilu, stanovnici favela ne samo da emituju najmanje zagađenja, već su i prvi na udaru klimatskih katastrofa. Njihova realnost je surova: poplave koje odnose improvizovane domove, suše koje ugrožavaju izvore hrane i zagađenje koje dodatno narušava zdravlje. Ipak, finansijska sredstva potrebna za njihovu zaštitu nisu im dostupna. Prema istraživanjima, 492 milijarde dolara godišnje gubi se zbog zloupotrebe poreza, dok bi upravo taj novac mogao finansirati ključne projekte prilagođavanja.
„Zašto bi zajednice na globalnom jugu morale da plate cenu problema koji nisu izazvale, dok su oni, koji su od toga profitirali, najzaštićeniji?”, pita se Karl Šliter, jedan od voditelja podkasta.
Dok političari i velike korporacije odlažu konkretne akcije, ljudi na terenu već preduzimaju mere. Marginalizovane zajednice ne čekaju spas – one već razvijaju sopstvene strategije prilagođavanja.
„U Brazilu, najugroženije zajednice, poput favela, najmanje zagađuju, ali su one te koje plaćaju cenu, bukvalno, svojim životima. Jedan praktičan primer onoga što radimo u zajednici jeste mapiranje rizika. Sa dolaskom leta i obilnih kiša, formirali smo grupe koje identifikuju područja podložna poplavama i klizištima. To nam pomaže da napravimo planove evakuacije i označimo sigurne rute, pokazujući gde potražiti sklonište u slučaju vanredne situacije. Iako imamo malo resursa, ovaj zadatak obavljamo zajedničkim snagama”, kaže mladi aktivista iz Brazila, Mateus Fernandes.
Vlade i međunarodne organizacije imaju odgovornost da slušaju i podrže lokalne inicijative, a njihova iskustva i znanja moraju biti prepoznata i podržana kroz zvanične politike. Kako klimatske promene postaju sve ozbiljnije, uključivanje ugroženih zajednica u donošenje odluka o klimatskoj adaptaciji postalo je neizostavna moralna obaveza, jer klimatska kriza nije samo ekološki problem – to je i pitanje pravde.
