Povećanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora i veća energetska efikasnost, defintivno su pravci održive energetske budućnosti Srbije, oko kojih stručnjaci za energetiku nemaju dileme. Ipak, ono u čemu se mišljenja ne poklapaju, pa ni naših sagovornika, jeste šta sa rezervama uglja: da li ulagati u eksploataciju uglja na ekološki prihvatljiv način ili već sad početi sa dekarbonizacijom elektroenergetskog sistema i okrenuti se isključivo čistoj energiji
Rekordna zagađenja vazduha u gradovima širom Srbije i ove zime otvorilo je pitanje koliko termoelektrane na ugalj emisijom štetnih materija ugrožavaju vazduh i naše zdravlje i šta raditi u situaciji kada je ugalj i dalje dominantan izvor energije kod nas, a sudeći po rezervama, možemo da ga eksploatišemo još najmanje pola veka. Da li je ekonomska isplativost uglja dovoljno opravdan razlog da se na njemu bazira elektroenergetski sistem u bliskoj budućnosti, da li je ugalj uopšte najjeftiniji izvor energije, koliko smo u mogućnosti da koristimo ugalj na ekološki prihvatljiv način ili je već sad pametnije preći na proces dekarbonizacije i maksimalno ulagati u obnovljive izvore energije – pitali smo dva eminentna stručnjaka iz ove oblasti, prof. dr Branka Kovačevića, predsednika Nadzornog odbora EPS-a, inače bivšeg profesora i dekana Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i rektora Beogradskog univerziteta, i prof. dr Nikolu Rajakovića, profesora na Katedri za elektroenergetski sistem na ETF-u u Beogradu, koji je bio na čelu Upravnog odbora EPS-a od 2002. do 2004, kao i državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike od 2008. do 2011. godine.
EP: Članice Evropske unije planiraju da do 2031. godine zatvore sve termoelektrane na ugalj, a kod nas se čak grade nove, s argumentom da je proizvodnja struje na ovaj način tri puta jeftinija od energije dobijene iz solarnih elektrana ili energijom vetra. Šta je u toj računici uzeto u obzir, a šta izostavljeno?
Branko Kovačević: Tačno je da članice Evropske unije imaju dugoročne planove da do sredine ovog veka prestanu da koriste ugalj za proizvodnju električne energije, ali 2031. godina nije rok. Izvesno je da će ugalj i narednih 15 godina biti značajan izvor energije u Evropskoj uniji. Ne poznajem detalje i izvor računice koju pominjete o odnosu cena i troškova električne energije iz uglja i obnovljivih izvora energije (OIE). Međutim, svakako je činjenica da su OIE skuplji za eksploataciju. Ugalj jeste jeftiniji, dok je od njega još jeftinija voda. „Elektroprivreda Srbije” trećinu energije dobija iz hidroelektrana i uložila je mnogo sredstava u njihovu revitalizaciju i modernizaciju kako bi se ti kapaciteti povećali i produžio im se radni vek.
Nikola Rajaković: U cenu električne energije proizvedene u termoelektranama na ugalj moraju danas da se uključe i troškovi zaštite životne sredine (odnosno troškovi zdravstvene zaštite), kao i troškovi celokupnog životnog ciklusa termoelektrana koji se delom odnose i na troškove zatvaranja rudnika sa površinskom eksploatacijom, saniranje lokacija termoelektrana, pepelišta… Sa takvom računicom kWh proizveden u termoelektranama na lignit postaje osetno skuplji od kWh proizvedenog u solarnim elektranama. Postavlja se pitanje zašto favorizujemo termoelektrane. Termoelektrane su građene sedamdesetih godina prošlog veka kad se o emisijama ugljen-dioksida nije ni razmišljalo! O azotnim oksidima i odsumporavanju ozbiljnije počinje kod nas da se brine tek u ovom veku! Ključna osobina savremene energetske tranzicije je brzina promena. Naši resursi na koje treba da se oslanjamo su sunce, vetar, biomasa, hidroenergija, geotermalna energija, a pre svega naše znanje i tehnološko umeće da kroz energetsku tranziciju stvorimo energetski sistem baziran na principima koji doprinose zaštiti životne sredine, ali dovoljno pouzdan i ekonomičan i svakako dominantno baziran na domaćim obnovljivim resursima.
EP: Činjenica je da Srbija ima uglja za eksploataciju tokom sledećih 50 godina, ali je takođe poznato da naše termoelektrane ne ispunjavaju evropske ekološke standarde. Šta nas sprečava da koristimo ugalj na zdraviji način i kako će ovaj raskorak između raspoloživog resursa i štete koju pravimo, uzevši u obzir ogromne posledice zagađenja na zdravlje, biti smanjen u bliskoj budućnosti?
Branko Kovačević: Članice EU su tokom 90-ih počele sa ozbiljnim ulaganjima u unapređenje zaštite životne sredine, posebno u segmentu proizvodnje energije. U to vreme Srbija je prolazila kroz težak ekonomski i politički period. I dok su se širom Evrope ugrađivali elektrofilteri na termoelektranama, mi smo se borili za svaki kilogram uglja i kilovat-čas električne energije, da bi sijalice svetlele. Poslednjih godina ubrzano hvatamo korak sa Evropom. Težak je zadatak koji
EPS ima pred sobom, ali imamo stručnjake koji su spremni da ga uspešno reše. Do 2019. godine EPS je uložio ubedljivo najviše u Srbiji u zaštitu životne sredine – 500 miliona evra. U rekonstrukciju ili zamenu postojećih elektrofiltera na blokovima termoelektrana uloženo je 97 miliona evra. U rekonstrukciju gorionika, čime se smanjuje emisija azotnih oksida, investirano je 69 miliona evra. U odsumporavanje dimnih gasova na blokovima – 193 miliona evra. Što se tiče korišćenja uglja na ekološki prihvatljiv način, u Rudarskom basenu Kolubara je investirano u najmoderniji sistem za upravlјanje kvalitetom uglјa. Ceo projekat je vredan 181 milion evra. EPS planira dodatne ekološke investicije vredne više od milijardu evra u niz projekata kojima se štite vazduh, voda i zemljište i poboljšava kvalitet životne sredine. U narednim godinama ulaganja EPS-a dovešće do smanjenja emisija sumpor-dioksida 90 odsto, azotnih oksida 45 odsto i praškastih materija 95 odsto.
Nikola Rajaković: Lignita u kolubarskom i kostolačkom bazenu sa ovim intenzitetom eksploatacije ima verovatno za narednih 50 godina, ali važna energetska činjenica jeste da ga trošimo sa vrlo niskom efikasnošću. Grubo govoreći, od raspoložive energije u uglju, u električnu energiju pretvori se svega oko 30 odsto u našim termoelektranama. Uveren sam da naša generacija nema mandat da sav ugalj potroši na ovako neefikasan način i zato se zalažem da se i narednim generacijama ostavi dovoljno uglja koji će one umeti da iskorist na efikasniji način. Korišćenje uglja na zdraviji način je veoma skupo i prelaz na čiste tehnologije u termoenergetici saskladištenjem ugljen-dioksida je izuzetno spor i neizvestan.
Raskorak raspoloživog resursa i štete koju pravimo nemoguće je rešiti zatvaranjem svih termoelektrana preko noći. Ali, izlazna strategija mora postojati i mora se započeti sa zatvaranjem svih starih termoblokova, dakle, sa postupnim napuštanjem termoenergetike naslonjene na lignit i prelaskom na obnovljive izvore (pre svega na solarne i vetroelektrane). Inoviranje planova o Kolubari B je apsolutno neprimereno vremenu u kome živimo!
EP: Često se navodi primer TE Kostolac B koja poseduje relativno savremenu tehnologiju za ograničavanje emisije sumpor-dioksida, ali navodno zbog troškova upotrebe, ta tehnologija se ne koristi. Sekretarijat Energetske zajednice 15. januara ove godine protiv Republike Srbije pokrenuo je postupak zbog prekoračenja propisanih emisija zagađujućih materija iz termoelektrana. Koliko ćemo, ako ne zbog nas samih, onda zbog uticaja na zagađenje cele Evrope, biti primorani da se uskladimo sa evropskim standardima?
Branko Kovačević: Sistem odsumporavanja dimnih gasova za Termoelektranu Kostolac B završen je 2017. godine i kroz garancijska merenja dokazano je da su njegovi parametri rada potpuno u skladu sa ugovorenim i ispod važećeg evropskog standarda od 200 miligrama po kubnom metru. U toku su finalna usaglašavanja Studije uticaja na životnu sredinu. Očekujem da će u toku ove godine biti pribavljena upotrebna dozvola i da će to postrojenje ući u kontinuirani rad. Kada je reč o pokrenutom postupku, i sama Energetska zajednica je svesna da zemlje koje nisu članice EU ne mogu preko noći, posle decenija kriza i ratova, da primene Direktivu o velikim ložištima, kao što to važi za članice. Zato je Energetska zajednica prihvatila da se umesto toga u takvim zemljama poput naše, primenjuje Nacionalni plan za smanjenje emisija – NERP. Vlada Srbije je 30. januara 2020. usvojila ovaj dokument, ali je EPS počeo da primenjuje odredbe NERP-a od 1. januara 2018. godine. Pored izgrađenog sistema za odsumporavanje u TE Kostolac B vrednog 96 miliona evra gradi se i 217 miliona evra vredan sistem za odsumporavanje dimnih gasova za četiri bloka TENT A. Planirani su i projekti za preostala dva bloka u TENT A, kao i blokove u TENT B, TE Kostolac A i novi blok Kostolac B3 čija izgradnja je u toku.
Ukupna ulaganja EPS-a u sisteme za odsumporavanje dimnih gasova za izgrađena i planirana postrojenja iznose oko 595 miliona evra. EPS planira i primarne i sekundarne mere za smanjene emisije azotnih oksida u termoelektranama. Time EPS ispunjava stroge ekološke standarde EU.
Nikola Rajaković: Usklađivanje sa evropskim standardima se podrazumeva. Ipak meni je nelogično da neko iz Evrope više brine o nama od nas samih. Istakao bih ovde i odnos razvijenog industrijskog sveta i zemalja u razvoju (gde smo i mi) i u vezi s tim jednu nelogičnost u borbi sa klimatskim promenama. Naime, kumulativno gledano, doprinosi razvijenih zemalja globalnom zagrevanju su višestruko veći i gotovo da, ako se integral gleda, zemlje u razvoju imaju moralno pravo da svoje kvote emisija ispune. S druge strane, svest da je planeta ugrožena ne daje dovoljno manevarskog prostora zemljama u razvoju da svoje kvote emisija ispunjavaju.
U fokusu:
EP: Iako većinom koristimo ugalj za proizvodnju električne energije, neprestano slušamo da je za Srbiju, kao što je to u EU, budućnost energetike u obnovljivim izvorima energije. Gde je vi vidite – u vetroelektranama, biogasnim postrojenjima ili u nekom drugom energetskom miksu ili drugačijem pristupu?
Branko Kovačević: Postoji značajan potencijal za unapređenje energetske efikasnosti u svim segmentima potrošnje u Srbiji. Mnogo pričamo o tome kako i iz čega proizvodimo električnu energiju, ali dok ne promenimo loše navike u potrošnji te iste energije – ne piše nam se dobro. Koliko je to ozbiljno pitanje, pokazuje primer Nemačke, koja je namenila 17 milijardi evra za poboljšanje energetske efikasnosti, pre svega kroz poboljšanje izolacije u zgradama, nabavku efikasnijih elektromotora, pumpi, ventilatora, povećanje investicija u sisteme za uštedu električne energije i dr. Potrebno je ozbiljna sredstva uložiti u energetsku efikasnost i naravno, obnovljive izvore energije, da bi se napravio najbolji i najefikasniji energetski miks. Da bi ovakvi sistemi bili održivi, neophodno je raditi na povezivanju regionalnih tržišta, budući da se tako garantuje ne samo stabilnost, već se snižavaju i troškovi.
Nikola Rajaković: Budućnost savremene energetike je u složenom energetskom miksu u kome su obnovljivi izvori dominantni, u energetskoj efikasnosti, u povezanosti sektora električne energije sa sektorima transporta, grejanja, industrije, u demonopolizaciji sektora, aktivnoj ulozi kupaca, razvoju tržišta i nadasve u uvođenju tehnologija pametnih mreža bez čega sve ovo pomenuto ne može da se primeni. Najbolje reference u oblasti energetike vide se u energetskom miksu na kraju ovog veka – do dve trećine energije iz solarnih elektrana, a ostatak uglavnom iz vetroelektrana i hidroelektrana, mada nijedan obnovljivi izvor ne treba zanemariti. Posebno postaju značajne tehnologije pretvaranja viškova električne energije u toplotu i u tečni vodonik kao važan energent u saobraćaju u kome nema više fosilnih goriva.
Intervjue vodila: Tamara Zjačić
Ceo tekst pročitajte u novom broju Magazina Energetskog portala PRIRODNI RESURSI, mart-maj, 2020.
