Brojni faktori utiču na značaj i zastupljenost električnih vozila na lokalnom i državnom nivou. Na prvom mestu značajni su svetski trendovi, odnosno nazovimo to moda. Ovo je bilo dominantno u prošlosti, na primer kod strategija razvoja pametnih tehnoloških rešenja, odnosno pametnih mobilnih telefona. Tako je usled pogrešne procene i strateške odluke da ne ide u implementaciju ekrana osetljivih na dodir nestala sa svetskog tržišta finska Nokia, nekada vodeći svetski proizvođač mobilnih telefona. Ali „moda“ je dominantna i danas u domenu sredstava održive gradske individualne mobilnosti kratkog dometa, tzv. mikromobilnosti. Niko nije mogao da pretpostavi da će električni trotineti u ovom broju preplaviti gradove širom sveta, osim možda njihovih proizvođača.
Zasluga za ovakav rast je na prvom mestu njihova pristupačna cena. Međutim, na mogućnost njihovog nesmetanog korišćenja u gradovima uticale su i afirmativne mere za povećanje pristupačnosti gradskih sadržaja, prvenstveno namenjene građanima sa smanjenom mobilnošću (invalidima, starima, majkama sa kolicima za bebe) s obzirom na to da se radi o transportnim sredstvima koja sa svojih 50 plus kilograma nisu nimalo laka za nošenje u rukama uz stepenice i slično.
Sa druge strane, tome su doprinele i mere tzv. smirivanja saobraćaja kroz preraspodelu uličnog prostora sa putničkih automobila na ostale vidove kretanja, smanjivanje njihove brzine i ukidanje dominantne uloge u lokalnim sredinama sa ciljem povećanja bezbednosti dece, pešaka, biciklista i ostalih ranjivih kategorija učesnika u saobraćaju u gradovima.
U trenutku njihove ekspanzije bila je evidentna i nespremnost svih relevantnih organa državne uprave i lokalnih samouprava u gradovima širom sveta, jer su nedostajali propisi i pravila neophodni za njihovo bezbedno korišćenje. Potvrda da je ovakav razvoj događaja iznenadio organe državne uprave i lokalnih samouprava širom sveta dolazi iz heterogenosti u njihovom pristupu rešavanju ovog gorućeg problema: dok neki potpuno zabranjuju njihovo korišćenje, drugi lutaju tražeći načine kako da ih bezbedno integrišu sa ostalim vidovima kretanja u gradovima. Samim tim, za povećanje zastupljenosti i značajniju ulogu električnih vozila ona u svesti korisnika moraju da postanu moderna transportna sredstva budućnosti nasuprot zastarelih konvencionalnih putničkih automobila.
Kao iskustvo iz dosadašnje uspešne prakse svetskih gradova i država koji su daleko odmakli u implementaciji električnih vozila, u nastavku su date preporuke za uspeh ovog relativno novog ekološkog koncepta za koje je presudno nekoliko ključnih faktora, a uz koje će biti istaknuti izazovi i još uvek nesavladane prepreke.
U FOKUSU:
- TREND PORASTA PRODAJE ELEKTRIČNIH VOZILA
- NOVI SAD ZAKORAČIO U SVET ELEKTROMOBILNOSTI
- PUT U RAZVOJ E-MOBILNOSTI
Faktori, izazovi i prepreke
Prvi faktor je jasno i nedvosmisleno opredeljenje organa državne uprave i lokalnih samouprava za električni, odnosno ekološki i održivi pogon transportnih sredstava u drumskom i gradskom saobraćaju. Na primer, pri nabavci novih autobusa javnog gradskog i prigradskog prevoza ili novih vozila za odvoženje smeća odlučujući (dominantni) treba da budu ekološki kriterijumi (tiši rad i tzv. nulta emisija) umesto ekonomskih (niža cena). Ovo se manifestuje kroz stalnu transparentnu primenu kriterijuma zelene ili ekološke nabavke svih komunalnih vozila. U tom slučaju, prioritet mora da bude javni interes i dobrobit stanovništva, dakle kupovina isključivo električnih i/ili drugih potpuno ekoloških vozila nasuprot nabavke većeg broja jeftinijih, a ekološki neprihvatljivih vozila. Javna nabavka svih vozila uprave, a posebno vozila komunalnih usluga mora da bude zelena.
Drugi faktor je vidljivost. Sva električna vozila treba da budu jasno označena sa porukom da država i organi lokalne samouprave brinu za zdravlje i kvalitet života stanovnika. Ovo nije samo marketing već je i promocija ovog opredeljenja, što na duže staze služi podizanju svesti stanovništva o značaju nabavke isključivo ekoloških (sada već njihovih individualnih) vozila. Kada sazri svest stanovništva, svakog pojedinca će biti sramota da neodgovorno kupi neekološko putničko vozilo sa pogonom na konvencionalna fosilna goriva koja, iako su jeftinija, ipak su opasna po zdravlje i štetna po životnu sredinu. Dakle, ako se nešto traži od stanovništva, mora najmanje isto toliko i da im se pruži.
Treći i nezaobilazni faktor uspeha je sveobuhvatna podrška. Ovde postoje dva segmenta: prvi je pristupačna i dovoljno rasprostranjena kvalitetna infrastruktura za snabdevanje električnom energijom, tj. punjača električnih vozila, a drugi su subvencije države za nabavku ekoloških vozila. Srbija je pravovremeno otpočela sa izgradnjom javnih stanica punjača na mreži auto-puteva, kao deo svoje obaveze i strateškog opredeljenja na putu EU integracija. Međutim, podrška na auto-putevima nije dovoljna. Razgranata mreža brzih i polubrzih punjača dovoljne snage, za početak, mora da se obezbedi u blizini turističkih destinacija, kulturno-istorijskih lokaliteta i sportsko-rekreativnih sadržaja, sve dok se toliko ne raširi da bude raspoloživa u svakom naseljenom mestu sa određenim brojem stanovnika.
Moglo bi, na primer, da se usvoji da to bude po jedno mesto za punjenje na svakih 10.000 stanovnika, to bi značilo da je za početak u Srbiji potrebno obezbediti 600 polubrzih i brzih punjača na javnim parkiralištima na atraktivnim lokacijama. Podrška može da dođe i od privatnog sektora, posebno jer se radi o komercijalnoj delatnosti i mora da se omogući konkurencija i otvaranje infrastrukture za snabdevanje električnom energijom većeg kapaciteta, kraćeg vremena punjenja i slično, kao i upravljanje sistemom punjača i efikasna naplata za utrošenu energiju.
Aktuelno se u svetu, pa i kod nas, pojavio problem kapaciteta elektroenergetskog sistema za potpuni prelazak na električni pogon vozila, ali i imperativ dobijanja ekološki čiste električne energije iz obnovljivih izvora, što je pitanje kojim se brojne države aktivno bave već nekoliko poslednjih godina.
Postoji i određeni broj aktuelnih problema prepoznatih u sistemu kod nas, kao što su: nemogućnost naplate za utrošenu električnu energiju (što po propisu isključivo sme da vrši lice ovlašćeno za distribuciju električne energije), a što primorava aktuelne provajdere da naplaćuju ovu uslugu prema trajanju zauzeća punjača, tj. parkiranja; korišćenje naloga na aplikacijama koje podržavaju samo platne kartice domaćih banaka onemogućava korišćenje punjača stranim korisnicima; naplata preko mobilnog operatera zahteva da imate telefonski broj nekog od domaćih operatera i drugo.
Kako se ne bi demotivisali, korisnicima električnih vozila treba omogućiti što fleksibilniji i univerzalniji način naplate, analogno dosadašnjem funkcionisanju stanica za snabdevanje gorivom.
Međutim, ovaj deo će se svakako razvijati spontano pod uticajem tražnje na tržištu i unapređivati na zahtev korisnika, pa to još uvek nije realno očekivati dok u Srbiji ne bude veće učešće električnih vozila u voznom parku.
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ELEKTROMOBILNOST
