Početkom šezdesetih godina 20. veka planom regulacije grada Beograda predviđena je izgradnja stambenog reona uz reku Savu. Blokovi su nikli iz močvare, isušivanjem rukavca reke Save. Gnezda močvarnih ptica zamenili su betonski soliteri. Obala reke postala je “naselje Sunca”, krajolik u kome se moglo uživati u šetnji, pecanju i samoj prirodi. Danas su se nad naseljem Sunca nadvili sivi oblaci splavova. U reci i zalasku Sunca može da se uživa jedino ako se “sedne” na kafu, ali ne može se uživati u životinjskom svetu jer pluta u smeću zaglavljenom u međuprostoru kafe-splavova.
Jednoj plastičnoj flaši je potrebno 50 godina da se razloži.
Jedna patka živi od 5 do 10 godina.
Jedna plastična flaša može da ubije jednu patku.
Na obali Save, u bloku 45, patke plivaju mešu flašama.
Jedan ovakav deo grada je dragocenost zato što pruža priliku da se u metropoli može uživati i u prirodi. Pruža priliku da iz solitera za samo 5 minuta hoda budemo na obali. Pruža priliku da naučimo dete šta je to patka, da ga naučimo šta ona jede, da je zajedno nahranimo. Pruža priliku da pecamo i kući donesemo jedan obrok. Pitanje je samo koliko ćemo još puta imati priliku da to uradimo pre nego što ribe počnu nadutih stomaka i fermentisanog smrada da plutaju po vodi? Koliko ćemo puta još moći da ponesemo mrvice starog hleba u džepu da bismo nahranili patke, dok i one ne počnu da se raspadaju kao i flaše. Razlika je samo u tome što će se patka raspasti mnogo brže nego flaša. Mi smo ti koji možemo odnosno moramo to da sprečimo.
U suprotnom ovo će biti jedine patke koje ćemo viđati na jednom keju.
Plastika nije igračka. Promeni igru.
Autor: Nastasija Nastevski
