Reverzibilna hidroelektrana (RHE) Bajina Bašta je važna rezerva elektroenergetskom sistemu Republike Srbije tokom perioda povećane potrošnje struje ili prilikom sušnih perioda, koji dovode do delimičnog pražnjenja vodoakumulacije. Ova elektrana omogućila je da voda Drine poteče uz planinu Taru, i kao takva predstavlja jedninstveno postrojenje u ovom delu Balkana.
Boraveći nedavno u poseti pogonima Drinsko-limskih hidroelektrana, v.d. generalnog direktora Elektroprivrede Srbije (EPS), Milorad Grčić, najavio je niz ulaganja u modernizaciju i remont ovdašnjih hidrocentrala, sa planom da zapadna Srbija bude znatno efikasniji i stabilniji energetski deo EPS-a. On je rekao da je u toku velika revitalizacija HE Zvornik, kao i da će 13 miliona evra biti uloženo u obnovu HE Bistrica. Grčić je, uz to, najavio i revitalizaciju Reverzibilne hidroelektrane Bajina Bašta, zahvaljujući čemu će radni vek ove jedinstvene elektrane biti produžen 20 godina.
RHE Bajina Bašta je u funkciji od 1982. godine, ali se njene posebnosti, kao i graditeljski napori uz koje je pravljena danas retko pominju.. Prokopavanjem planine Tare za gradnju ove elektrane, dugim podzemnim tunelom kroz koji prolazi cevovod, povezana su dva jezera- dve vodoakumulacije, koje razdvaja visinska razlika od oko 600 metara.
Poznato je da je sredinom šezdesetih godina napravljena protočna HE Bajina Bašta u Perućcu, jedan od kapitalnih elektroenergetskih objekata. Tokom njenog rada primećeno je da se u proleće i jesen, kada nadođe, ćudljiva Drina preliva preko brane u Perućcu, pa je ogromna količina vode ostajala neiskorišćena. Došlo se stoga na ideju da se gradnjom nove pumpno-akumulacione hidroelektrane drinska voda iz Perućca pumpama izbaci na Taru i tu uskladišti u novoj vodoakumulaciji. Zatim da se, kada je energija najpotrebnija, istim putem vraća u jezero i proizvodi potrebnu struju. Ovaj system je osmišljen sredinom sedamdesetih godina, a ista zamisao je ostvarena šest godina kasnije.
Najpre je, uoči početka gradnje RHE, liticama Tare probijen krivudavi put dug oko 11 kilometara, a onda su 1976. krenuli veliki hidrotehnički radovi. Planina je probijana mašinom zvanom „krtica“, postavljane su široke cevi u nju: od Perućca je kroz zemlju uzbrdo vodio kosi cevovod dug oko 1,7 kilometara, širine skoro pet metara, a na njega je nastavljen horizontalni tunel dug osam kilometara i širok u proseku 6,3 metra. Gore na planini, u selu Zaovine, korito reke Beli Rzav pregradili su branom Lazići i napravili novu vodoakumulaciju, povezanu s Drinom i jezerom Perućac pomenutim tunelom i cevovodom.
Višak drinske vode uzbrdo guraju i u Zaovinsko jezero izbacuju dve snažne pumpe-turbine. O graditeljskim podvizima i svečanom puštanju u rad RHE 27. novembra 1982. godine svedoči dokumentarni film napravljen 1986. godine.
Tim poduhvatom Drina je izašla na planinu Taru i spojila se sa vodom Belog Rzava, a vodoakumulacija Zaovinskog jezera, osim vredne energetske rezerve, postala i zanimljiv predeo za turiste i ljubitelje autentičnih prirodnih lepota.
Radeći neumorno tri i po decenije ova RHE (maksimalne snage 614 megavata) je u kritičnim situacijama u proizvodnji struje intervenisala u najkraćem roku, čuvajući tako stabilnost čitavog elektroenergetskog sistema. Sa punom vodoakumulacijom na Tari, prema navodima stručnjaka, moguć je bez upumpavanja vode neprekidan rad RHE u trajanju od dvadesetak dana. Stoga, kad drugi izvori zakažu, ona predstavlja zlatnu rezervu. Predstojeća ulaganja u njenu revitalizaciju trebalo bi da pomognu da još dugo i pouzdano radi.
