S vremena na vreme u javnosti se provlače teze o blagodetima obnovljivih izvora energije i o relativno jednostavnom napuštanju uglja kao energenta.
Promoteri „zelene transformacije“ po pravilu zanemaruju osnovne činjenice: u Srbiji godišnje može u proseku da računa na 1.250 sunčanih sati i 2.500 sati sa vetrom, a godina ima 8.760 sati. Odnosno, ne treba biti nikakav stručnjak za energetiku pa shvatiti da sve i da se sunce i vetar potpuno „razmimoilaze“ (a u praksi nije slučaj), Srbija može da pokrije svega 43 odsto vremena strujom iz vetra i sunca. Hidropotencijal je skoro u potpunosti iskorišćen, jedini iole značajniji kapaciteti se mogu napraviti na Drini, ali se tu javljaju problemi usled nerešenih brojnih pitanja unutar BiH.
Ključno pitanje, na koje promoteri zelene energije nemaju odgovor, je kako obezbediti snabdevanje Srbije preko zime, u danima bez vetra (a znamo da tada sunca skoro i da nema). Baterije za skladištenje struje nisu rešenje, one mogu da obezbede snabdevanje svega par sati (ukoliko se realizuje projekat preskupih solarnih elektrana snage 1GW sa 200 MW baterija, baterije koje su predviđene bi davale struju svega dva sata, što je više nego simbolično).
Pročitajte još:
- Obnovljivi izvori ključni za rastuću globalnu potražnju za električnom energijom
- Centar za unapređenje životne sredine lansirao je kurs za prozjumere
- Najveći avion na svetu prevoziće lopatice vetroturbina duže od fudbalskog terena
Druga mogućnost je obezbeđivanje struje iz reverzibilnih hidrocentrala. Trenutno Srbija ima samo jednu, RHE Bajina Bašta, snage oko 650 MW. U planu je da se izgradi i RHE Bistrica, koja bi takođe trebala da bude oko 650 MW.
