Da li ste se ikada, šetajući parkom u rano proleće, zapitali kuda je nestalo lišće koje je samo pre par meseci prekrivalo tle? Ili kako ljuske suncokreta, kojima tokom letnjih meseci zaspete zemljište oko klupe u parku, nakon određenog vremena jednostavno nestanu? Kada tvorac neformalnih ekoloških zakona Beri Komoner kaže – sve nekuda mora da ode, sve je povezano sa svačim jer „priroda zna najbolje“, on zapravo misli na organske materije u koje spadaju i lišće i suncokret. Ako pojedete bananu i koru bacite u prirodu, nakon izvesnog vremena doći će do njenog razlaganja i ona će naposletku nestati, baš kao lišće i suncokret. Razume se, takav potez nije odraz kulture i vaspitanja ali se tim činom priroda neće trajno zagaditi.
Međutim, ako bacite praznu plastičnu bocu, ona se neće razložiti u prirodi. Plastiku ne možete da uberete na grani kao bananu. Plastika nije organski materijal i za nju ne postoji enzim koji će je u prirodi razložiti (iako su nedavno naučnici slučajno otkrili veštački enzim koji bi to mogao izvesti). To je materijal koji se ne nalazi unutar kružnog sistema prirode i stoga predstavlja uljeza čije taloženje dovodi do trajnog zagađenja. Zamislite samo koliko oljuštenih kora pomorandže, lubenice, krompira i ostataka hrane bude bačeno zajedno sa tim plastičnim bocama, kartonskom ambalažom, pregorelim sijalicama i praznim baterijama. Verujem da će vam zvučati preterano ali iz odgovornih službi u JKP ,,Gradska čistoća“ stižu procene da deponija u Vinči u toku samo jednog dana primi hiljadu i po tona raznog otpada. Ako samo Beograd isporuči ovoliko otpada, neizbežno je da se zamislimo nad tim koliko otpada dnevno generiše čitava Srbija.
Proizvedi-potroši-recikliraj-ponovo upotrebi – to je ukratko najjednostavnija moguća definicija cirkularne, odnosno „zelene” ekonomije. U drugoj deceniji 21. veka otpad je jedan od najvećih strateških resursa na svetu koji se koristi kao važan izvor energije. Dok pojedine zemlje (na primer, Norveška) prerađuju mulj kako bi dobile biogas, mi i dalje imamo velikih poteškoća sa izbacivanjem plastičnih kesa iz upotrebe. I to je naš veliki problem. Nema krupnih pomaka ni kad je reč o razvrstavanju otpada ili reciklaži iako na tome možemo zaraditi. Uzmimo za primer staklo koje se svakog vikenda izbaci iz ugostiteljskih objekata širom Srbije. Umesto da posluži kao izvor zarade, ono uglavnom završi na neuređenim deponijama. Usled celokupno loše situacije u ovoj oblasti, Srbija je prinuđena da ga čak i uvozi iz okolnih zemalja budući da mi nemamo infrastrukturnih kapaciteta. S druge strane, u čitavoj Srbiji ne postoji nijedna kompostana koja bi prerađivala zeleni, organski otpad i proizvodila izuzetno značajan biokompost za prihranu poljoprivrednog zemljišta. Biokompost bi doveo do manje upotrebe veštačkog đubriva i samim tim do manjeg zagađenja zemljišta.
U čitavoj Srbiji ne postoji nijedna kompostana koja bi prerađivala zeleni, organski otpad i proizvodila izuzetno značajan biokompost za prihranu poljoprivrednog zemljišta
Drugim rečima, otpad koji se nalazi svuda oko nas, što u prirodi, što na neuređenim deponijama, ostaje neiskorišćen. Kada već ne može da kruži prirodno, neophodno je to omogućiti uz dodatni ljudski napor. Taj dodatni ljudski napor otvara s jedne strane mogućnost zapošljavanja i sticanja finansijske dobiti, a s druge strane dovodi do manjeg zagađenja životne sredine. Činjenica je da je naše okruženje zagađeno ali ne bi trebalo da pogoršavamo trenutno stanje već da ga poboljšamo. To znači da taj otpad koji nesumnjivo moramo generisati ne bi trebalo da uvećavamo već da ga iznova koristimo kroz jedan održiv i, što je još važnije, ekonomski isplativ sistem. Stoga bi gore navedenoj definiciji trebalo dodati i element zarade pa da ona glasi proizvedi-potroši-recikliraj-ponovo upotrebi-zaradi. A u tome i jeste suština same cirkularne ekonomije.
Priredio: Radomir Jovanović
Tekst je prvobitno objavljen u Magazinu Energetskog portala CIRKULARNA EKONOMIJA, septembar – novembar 2018.
