Samo u srpskoj prestonici mesečno se renovira, adaptira, rekonstruiše i sanira oko 1.500 stanova. Možemo samo zamisliti količinu otpada koji se stvara i gde taj otpad završava.
Kad se zna podatak da imamo oko 4.000 divljih deponija prepunih građevinskog materijala, razmere našeg rasipništva su za ozbiljnu zabrinutost, jer na tim deponijama se nalazi kvalitetan i skup materijal koji nerazumno gubimo i koji nas košta, u svakom smislu.
Uz sve to logično se nameću i druga pitanja: da li je izvođač legalan? Radi li prema projektu ili elaboratu? Da li su radovi prijavljeni? Ima li u objektu opasnih materijala, poput azbesta, na primer? Gde se odvoze taj šut i ostali materijal?
Samo u poslednjih godinu dana u Beogradu je srušeno šest ogromnih zgrada, među kojima su i Savezni MUP i zgrada američke ambasade, napominje predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu Dejan Bojović i dodaje: ,,Umesto na nekoj od 4.000 deponija, sav taj materijal mogao se preraditi i ponovo upotrebiti.Ako smo ove godine uložili više od pet milijardi evra za infrastrukturne projekte, mogli smo bar 10 odsto te sume da uštedimo upotrebom recikliranih materijala. Pravimo duple troškove i ponašamo se kao bahati naslednici.“
Srpske firme trebalo bi da se osposobe za rad prema evropskim standardima, pošto trenutno nijedna nema licencu da novi materijal stvara iz otpada.
Strogim zakonima trebalo bi destimulisati odlaganje građevinskog otpada na deponije i povisiti naknade za odlaganje na njih.
Neophodno je, smatraju stručnjaci, promovisati stručno rušenje građevina, unaprediti tržište reciklaže građevinskog materijala, promovisati kvalitet recikliranog građevinskog materijala, a arhitekte podsticati da projektuju objekte koji će biti jednostavniji za demontažu i reciklažu.
Prema važećim propisima, građevinski otpad u Srbiji završava na deponijama komunalnog otpada, iako se ponovo može upotrebiti i do 80 odsto šuta i drugog građevinskog otpada.
Evropski prosek pokazuje da je u novoizgrađenim objektima oko deset odsto recikliranog materijala, a u Sjedinjenim Američkim Državama i znatno više. Suština je u zaštiti životnog prostora i daljoj upotrebi materijala dobijenog iz građevinskog otpada, što je razlog više da oni koji se bave ovim poslom moraju biti sertifikovani na određeni vremenski period.
Na taj način možemo da pratimo njihov rad kroz procese i time zaštitimo i investitore i državu.
Neophodno je projektno rešiti upotrebu recikliranih materijala dobijenih iz građevinskog otpada, zakonski odrediti procenat tih materijala u novoizgrađenim objektima, kao i upotrebu ovih materijala na održavanju objekata.
Rušenjem se dobijaju i metali, obojeni metali, keramika, staklo, drvo, cigla, kamen, plastika, koje bi trebalo uvesti u produkte rušenja i predati na dalju obradu.
Ovaj tekst je preuzet iz štampanog izdanja januarsko-februarskog broja Nove ekonomije.
Izvor: Nova ekonomija
