Naš sagovornik je gospodin Nebojša Arsenijević, IFC menadžer balkanskog programa za obnovljive izvore energije.
IFC, članica grupacije Svetske banke, je najveća međunarodna razvojna organizacija fokusirana isključivo na razvoj privatnog sektora. Kroz saradnju sa privatnim preduzećima u više od 100 zemalja, IFC koristi svoj kapital, stručnost i uticaj kako bi pomogla da se iskoreni siromaštvo i pospeši održivi razvoj. Samo u protekloj fiskalnoj godini, IFC je investirala više od 22 milijarde dolara u projekte koji će unaprediti standard ljudi u zemljama u razvoju i uhvatiti se u koštac sa najvećim izazovima sa kojima se ova društva suočavaju.
EP: Gospodine Arsenijeviću, da li sadašnji presek regulatornog zakonskog okvira u sektoru obnovljivih izvora omogućava realne investicije u ovom trenutku u Srbiji? Po Vašem mišljenju da li je prethodnim uredbama i modelom ugovora sve uspešno regulisano?
NA: Pravi sud o tome mogu da daju samo kompanije koje se bave razvojem i izgradnjom projekata obnovljivih izvora energije. Regulativa koja je u direktnoj nadležnosti Ministarstva energetike relativno dobro pokriva ovu oblast, ali razvoj projekata obnovljive energije regulisan je i mnogim drugim zakonima i propisima, kao i potrebom da se prikupe mnogobrojne dozvole i mišljenja od strane javnih kompanija i lokalne samouprave. Mislim da upravo tu leži osnovni problem za razvoj manjih projekata – neusaglašenost propisa i možda nedovoljno iskustvo institucija i javnih kompanija koje izdaju ove dozvole i mišljenja.
Takođe, veoma je važno da se precizno ograniči vremenski rok u kojem javni sektor treba da pruži odgovor. Na mnogim skupovima koji su organizovani u Srbiji, upravo taj problem su isticale kompanije koje razvijajau projekte. U skladu sa time, trebalo bi razmisliti o uvođenju insistucije tzv. „ćutanja administracije“. Ova pravna institucija podrazumeva da ako se javni organ ne oglasi u zakonski predviđenom roku, to automatski znači da se saglasio, odnosno izdao potvrdu ili odobrenje.
Što se tiče većih projekata, oni su po pravilu u vlasništvu međunarodnih kompanija. Percepcija rizika ovih kompanija (posebno političkog rizika) znatno je veća od percepcije domaćih kompanija. Stoga bi resorno ministarstvo ovim projektima moglo ponuditi dodatne garancije, naravno ne odstupajući od osnovnog koncepta koji je relevantan za ostale projekte obnovljivih izvora.
EP: Kakva je Vaša saradnja sa državnim institucijama u Srbiji? Da li postoji spremnost državnih institucija da se saslušaju i primene Vaši predlozi po pitanju unapređenja trenutnog regulatornog okvira? Da li ste konsultovani od strane ministarstva u toku novih izmena Zakona o energetici?
NA: Zvaničnu saradnju sa resornim ministarstvom započeli smo krajem 2012. godine. Tokom te jednogodišnje saradnje, predstavnici ministarstva i javnih kompanija (EPS, EMS) radili su zajedno sa IFC-em na pripremi najvažniji uredbi kojima se reguliše sektor obnovljivih izvora. U okviru te saradnje pripremljen je nov model otkupa obnovljive energije, kao i metodologija kojom se izračunava posebna naknada koju plaćaju kranji korisnici električne energije. Takođe, pripremljeni su i standardni modeli ugovora za otkup električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora.
Izmene Zakona o energetici su veoma važne ne samo za sektor obnovljivih izvora već i za održivost celog elektroenergetskog sektora u Srbiji. Ipak IFC nije mogao da prihvati dodatnu saradnju sa Ministarstvom kako to ne bi blokiralo ili dodatno odložilo naše ostale aktivnosti: podršku privatnom i bankarskom sektoru.
EP: U odnosu na ostale zemlje Balkana kako se Srbija pozicionira po pitanju izvodljivosti projekata obnovljivih izvora energije?
NA: Mislim da nisam subjektivan, ali u poređenju sa ostalim državama Zapadnog Balkana, Srbija ima verovatno najbolje uslove za razvoj sektora obnovljivih izvora energije. Pored prirodnih resursa, koji su svakako neophodni za razvoj ovog sektora, postoji čitav niz dodatnih parametara koji utiču na investitore (posebno međunarodne) da li da svoj novac ulože u obnovljive izvore.
Politička stabilnost i dobar pravni okvir su svakako jedan od osnovnih uslova. Mislim da je u tom delu Srbija među liderima u regionu.
Elektroenergetski sistem Srbije svakako je lider u regionu, kako u pogledu tehničkih parametara, tako i sa aspekta stručnog kadra koji rade u EMS-u i EPS-u. Pouzdanost elektroenergetskog sistema u koji elektrana isporučuje svoju proizvodnju je veoma važan parametar. Naime, česti i/ili dugotrajni problemi u sistemu mogu smanjiti količinu energije koju je elektrana proizvela a time i prihod vlasniku elektrane. To je posebno važno kod priključenja malih hidroelektrana, koje su po pravilu locirane na udaljenim i nepristupačnim lokacijama. Ovaj problem bi se mogao, sa pravne strane, rešiti odgovorajućom klauzulom u ugovoru o eksploataciji priključka između operatora sistema i vlasnika elektrane, gde bi se predvidelo vreme trajanja „dozvoljenih prekida“ na godišnjem nivou, kao i neka vrsta kompenzacije ukoliko se ovo vreme prekorači.
Konačno, veoma je važna i veličina samog tržišta električne energije. Energija iz obnovljivih izvora i dalje je nešto skuplja od konvencionalne energije. Ovu razliku u ceni plaćaju krajnji korisnici. Stoga će određena količina energije proizvedene iz obnovljivih izvora manje opteretiti potrošače u Srbiji, nego u nekoj manjoj državi Zapadnog Balkana.
EP: U zemljama Evrope pored fid-in tarifa postoje i druge mere podsticaja za korišćenje struje iz obnovljivih izvora energije kao što su: količinske obaveze, investicioni stimulansi, poreski krediti kao i javne nabavke. Da li IFC motiviše Srbiju planovima ili nacrtima skorijeg uvođenja nekih od ovih podsticajnih mera? Kojih?
NA: Iako u zemljama Evropske Unije postoji nekoliko modela podsticanja obnovljive energije (na primer, model Zelenih Sertifikata koji se koristi u Rumuniji), ipak se model feed-in tarifa pokazao kao najpogodniji za brz i stabilan razvoj ovog sektora. Osnovna prednost modela feed-in tarifa je predvidljivost prihoda na dužem vremenskom horizontu koje elektrana može da ostvari. Naravno, postoje i određeni nedostaci – najveći nedostatak je što visina podsticaja nije prilagođena konkretnom projektu, već se vrši standardizacija po tehnologijama, i za neke tehnologije po veličinama instalisane snage. Tako se može desiti da je podsticajna cena veća nego što bi bilo neophodno za neke projekte, a nedovoljna da obezbedi njihovu isplativost za druge projekte.
Stoga je u svetu sve popularniji model tzv. aukcija, kod kojeg država, za konkretnu lokaciju, tehnologiju i instalisanu snagu, raspisuje tender, pri čemu pravo na izgradnju dobija kompanija koja ponudi najnižu otkupnu cenu. Iako ovaj model otklanja osnovni nedostatak modela feed-in tarifa, ipak se ne može smatrati savršenim. Naime primena ovog modela zahteva značajan trud i sredstva koje država mora da uloži kako bi konkretan projekat pripremila za fazu tendera. Stoga ovaj model ima smisla primenjivati za nekoliko najvećih projekata u državi.
Uprkos svemu, ne treba očekivati da Srbija promeni model podsticaja obnovljive energije. Odluka o izboru optimalnog modela obično se donosi na samom početku ovog procesa. Naknadne izmene mogu destabilizovati tržište i dodatno uvećati politički rizik iz perspektive investitora.
EP: Na nedavno održanom stručnom skupu u Privrednoj komori Srbije prezentovali ste kompletnu ponudu IFC-a za projekte obnovljivih izvora energije. O kakvoj ponudi je reč?
NA: Cilj ovog skupa bio je da kompanija i bankama u Srbiji predstavimo integralnu ponudu IFC-a u ovom sektoru, koja uključuje podršku u fazi razvoja projekata (kroz tzv. pružanje savetodavnih usluga) i u fazi finansiranja izgradnje ovih objekata (kroz tzv. pružanje investicionih usluga). Na teritoriji Zapadnog Balkana IFC nudi obe komponente: savetodavne usluge kroz regionalni program za obnovljive izvore energije, koji ja vodim, i kroz investicione usluge za direktno finansiranje projekata, koje vodi gđa Milica Sredanović, i kroz investicione usluge preko komercijalnih banaka, koje vodi gđa Aleksandra Krstić.
IFC filozofija je da svako ima pravo da odabere onu vrstu pomoći koja mu je zaista neophodna. It tog razloga naši savetodavni i investicioni proizvodni nisu povezani. Postoje kompanije i banke kojima je potrebna isključivo tehnička pomoć ali ne i investiciona podrška, i obrnuto, neke kompanije i banke smatraju da imaju dovoljno tehničkog kapaciteta i mogu zatražiti isključivo investicioni proizvod.
EP: Na koji način IFC vrši podršku lokalnom sektoru? Da li u okviru IFC postoji radna grupa ili kontakt osoba kojoj zainteresovani investitori ili učesnici u razvoju projekata mogu da se obrate za pomoć?
NA: Veoma često naše kompanije podcenjuju značaj kvalitetno razvijenog projekta i stoga, kako bi smanjiti troškove razvija projekta, izradu tehničke dokumentacije poveravaju nedovoljno iskusnim kompanijama i pojedincima. Naš tim je prošle godine uradio veoma zanimljivu analizu. Prikupili smo informacije o godišnjim proizvodnjama starih konvencionalnih hidroeletrana i uporedili ih sa godišnjim proizvodnjama novosagrađenih malih hidroelektrana. Posmatrali smo period od 2008 do 2012 godine, u kojem je bilo prosečnih, sušnih i vlažnih godina. Uočili smo da stare hidroelektrane veoma dobro prate projektovane parametre – ukoliko je godina prosečna one su proizvodile u nivou projektove proizvodnje, za vlažne godine proizvodile su više od projektovanih vrednosti. Sa druge strane, većina malih hidroelektrana nije mogla da dostigne projektovane parametre čak ni tokom veoma vlažnih godina. To zapravo znači da vlasnici ovih hidroelektrana neće moći da ostvare planirani prihod i da uspešno otplate kredit koji su uzeli za izgradnju njihove elektrane.
Stoga smatramo da je tehnička revizija veoma bitna faza razvoja svakog projekata koju ne treba olako shvatati. Na nedavnom skupu u PKS napomenuo sam da izostanak prave tehničke revizije može dovesti do ozbiljnih problemima u fazi gradnje i eksploatacije elektrane. Investitori treba da imaju u vidu da banke koje finansiraju ovu vrstu projekata očekuju 30-40% sopstvenog ulaganja. Na ovaj način, čak i u slučaju projektog finansiranja, rizik se deli između banke i investitora.
To nas je motivisalo da problemu tehničke revizije projekata obnovljivih izvora energije posvetimo posebnu pažnju. Pored toga, kompanijama možemo pomoći u izradi cash-flow analize, kao i u pružanju saveta kako da se uspešno otklone ekološki i socijalni rizici.
Međunarodnim kompanijama nudimo podršku kroz pripremu analize tržišta i povezivanje sa lokalnim kompanijama koje su počele razvoj projekata ali im je potrebna podrška snažnijih i iskusnijih kompanija.
EP: Na koji način IFC vrši podršku bankarskom sektoru? Da li organizujete programe za obuku bankara kako bi sa razumevanjem “čitali” projekte? Po Vašem mišljenju postoji li neusklađenost strana koje učestvuju u razvoju projekta i da li je to jedan od razloga sporijeg dovođenja projekta do realizacije?
NA: Sa aspekta pružanja savetodavnih usluga, naš tim (IFC – Balkanski program za obnovljive izvore energije, ili kako ga mi zovemo BREP) razvio je veoma kompleksan set priručnika, upitnika i softverskih rešenja za uspešnu analizu projekata obnovljive energije. U ovom trenutku fokus smo stavili na tehnologiju malih hidroelektrana. Osnovni razlog je broj potencijalnih projekata u našem regionu, koji se meri stotinama.
U okviru našeg paketa podrške bankama, organizujemo trening za predstavnike banaka kako da samostalno urade preliminarnu analizu ovih projekata i kako da pravilno identifikuju sve rizike. Potom, zajedno sa predstavnicima banke, vršimo preliminarnu analizu tri konkretna projekta koje banka želi da finansira. Smatramo da će nakon takvog paketa bank biti sposobna da samostalno vrši selekciju potencijalno dobrih projekata, čime će se značajno smanjiti ukupni troškovi i same banke ali i kompanija koje razvijaju projekte.
U okviru investicionog dela, IFC nudi bankama namenska sredstva koja se mogu koristiti za projekte energetske efikasnosti i obnovljive izvore energije. Period otplate projekata obnovljivih izvora nije tako kratak i obično se kreće u opsegu od 7 do 15 godina. Stoga je ročnost kredita koje banke mogu da ponude jednako važna kao i sama kamatna stopa. U okviru svoje ponude IFC upravo insistira na ovim činjenicama, nudeći bankama namenska sredstva sa rokom otplate uskladjenim sa periodom otplate samog projekta (pay-back period).
EP: Koje banke u Srbiji su najbolje odgovorile na zahteve tržišta obnovljivih izvora energije u smislu iskustva u analizi projekata i mogućnosti dugoročnog finansiranja projekata?
NA:Gotovo sve banke koje rade u Srbiji prepoznale us sektor obnovljivih izvora kao veoma atraktivnu priliku za ulaganje. Neke od banaka oslanjaju se na lokalne resurse, dok druge pomoć traže od svojih matičnih banaka u Evropi. Neke banke su prihvatile projektno finansiranje kao osnovni model za prjekte obnovljivih izvora. Ovakav model zahteva visok nivo interne ekspertize u proceni tehničkih, ekoloških i finansijakih rizika, kao i pripremi cash-flow modela za određenu vrstu projekata.
Druge banke i dalje primenjuju model korporativnog finansiranja, koji ne zahteva previše znanja u sektoru obnovljivih izvora, ali podrazumeva da iza projekta stoji veoma snažna kompanija, spremna da svojom imovinom garantuje projekat obnovljivih izvora.
EP: Da li u Srbiji, zemljama Balkana projekti zadovoljavaju Ekvator principe?
NA:Ekvator principi razvijeni su od strane IFC-a i prihvaćeni naglobalnom nivou od strane vodećih finansijskih institucija. Oni zapravo predstavljaju skup standarda ekološke i socijalne održivosti infrastrukturnih projekata. U našem regionu postoje projekti koji ispunjavaju te standarde, kao i projekti koji ih ne ispunjavaju. Regulativa koja se bavi ovim problemima u našem regionu je nedovoljno razvijena i mogu se uočiti značajne razlike u pojedinim državama. Odluku o tome na koji način će konkretan projekat biti razvijen donosi sama kompanija, rukovodeći se procenom ko će obezbediti kredit za konkretan projekat i kakve uslove će kreditor postaviti.
Energetski portal
