Označavanje robe putem mašinski čitljive oznake, kao što je bar-kod (GTIN identifikacija) ili QR kod (Quick Response), jedna je od novina nedavno noveliranog Zakona o trgovini (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2019; u daljem tekstu: ZoT), kojom su dopunjeni posebni uslovi za obavljanje trgovine na malo. Na osnovu odredbe čl. 34. st. 8. ZoT, robu koja se stavlja u promet u maloprodaji, odnosno radi prodaje potrošaču, pored uobičajene deklaracije, mora da prati i neka od navedenih mašinski čitljivih oznaka. Ova obaveza se primenjuje od 31. januara 2020. godine i odnosi se na svu robu, bez obzira na njenu vrstu, namenu, poreklo ili način prodaje.

Skeniranjem bar-koda koji se nalazi na proizvodu, potrošač može da dobije dopunske informacije o njemu preko internet pretraživača, a naročito da proveri njegovu autentičnost (originalnost). Svrha QR koda na proizvodu jeste da pruži hipervezu ka ugrađenoj URL adresi internet stranice na kojoj su najčešće dostupni podaci o tom proizvodu, proizvođaču, kontakti ili drugi podaci koji mogu biti relevantni za potrošača. Na ovaj način se omogućava potrošaču da jednostavno i efikasno, putem neke od lako raspoloživih aplikacija za mobilni telefon za skeniranje mašinskih kodova, jednim korakom dođe do informacija koje je proizvođač ili trgovac nameni krajnjem korisniku. Pored toga, QR kod pruža mogućnost instant plaćanja putem mobline aplikacije, tamo gde to trgovac omogući i gde je ta opcija predviđena propisima i tehničkim rešenjima platnog prometa (od nedavno uvedena opcija Narodne banke Srbije za instant plaćanje – IPS).

Kada je proizvod označen mašinskim kodom od strane samog proizvođača, na njegovoj originalnoj ambalaži ili na samom proizvodu, stvar je prilično jasna i jednostavna. U tom slučaju, trgovac u maloprodaji treba da se postara da bar-kod ili QR kod bude vidljiv i da ne bude oštećen ili narušen tako da potrošač može da ga uspešno skenira svojim mobilnim uređajem. Međutim, ako to nije slučaj, na osnovu citirane zakonske odredbe, obaveza je na trgovcu da označi robu na ovaj način, kao preduslov za stavljanje robe u prodaju.

Odgovor na pitanje na koga pada obaveza je, prema tome, jednostavan – u krajnjoj liniji na trgovca. Međutim, na samom početku primene ovog pravila, u praksi se pojavio niz drugih otvorenih pitanja: Gde se postavlja oznaka, ako to nije učinjeno na originalnom pakovanju? Kako mašinski označavati voće i povrće na pijaci? Gde i kako označiti robu koja se prodaje na komad ili u rinfuzi? Da li se ova obaveza odnosi i na pekare? Koje podatke mora da sadrži mašinski kod?

Na prvom mestu se javlja problem da obaveza isticanja mašinski čitljivog koda na robi u maloprodaji, prema citiranoj zakonskoj odredbi, nije dovedena u vezu sa ambalažom proizvoda, odnosno načinom prodaje, pa nije jasno na kojem mestu i kako istaći tu oznaku. Logično je da, ako je proizvod već ambalažiran, originalno od strane proizvođača ili od strane trgovca na malo, i ako je deklaracija na toj amabalaži, da pored nje stoji i mašinski čitljiv kod. Međutim, takvo preciziranje nije sadržano u zakonskoj odredbi, a nije predviđen ni pravni osnov za podzakonski akt koji bi bliže uredio ova pitanja. Stvar bi bila kristalno jasna da je precizirano da se oznaka mašinskog koda postavlja na isti način kao i deklaracija (stav 4. istog člana). Kako to nije slučaj, s obzirom da je reč o dopunskoj oznaci koja prati deklaraciju i koja, na neki način, treba da je upotpuni, smatram da se putem analogije može izvesti zaključak da se ona ističe na isti način: da je mašinski čitljivu oznaku potrebno postaviti na samoj robi ili na njenom pakovanju (uključujući privezak, etiketu, alkicu, omot i sl.), neposredno pored robe na mestu prodaje (kod rinfuzne prodaje, sa tezge, preko pulta, i sl.), ili u katalogu ili drugom materijalu sa ponudom te robe koji je besplatno dostupan potrošačima na prodajnom mestu (tzv. „Ikea klauzula“).

Što se tiče vrste robe, nije propisan nikakav izuzetak, pa je zaključak jedini mogući: obaveza se odnosi na svu robu koja se prodaje krajnjem potrošaču, bez obzira na njen oblik, namenu, trajanje. U pogledu načina prodaje, zaključak je isti – odnosi se na sve načine prodaje: na trgovinu na prodajnom mestu, tj. u prodajnom objektu, u prenosivim prodajnim objektima (kiosk, tezga i sl.) i sa pokretnih sredstava i opreme (tzv. ambulantna trgovina), i na trgovinu ličnim nuđenjem i daljinsku trgovinu. S druge strane, u pogledu daljinske trgovine, resorno ministarstvo je svojim mišljenjem donekle relativizovalo tu obavezu, stanovištem da pravno lice koje vrši prodaju preko interneta nije u obavezi da učini dostupnim mašinski čitljiv kod na deklaraciji koju ističe na internet stranici (Mišljenje Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, 011-00-00455/2019-03 od 2.12.2019. godine). Međutim, obaveza se nesumnjivo odnosi na prodaju robe na pijaci, na tezgi, u kiosku, iz pokretnog vozila i sl.

Posebno treba istaći da mašinski čitljiv kod mora biti na proizvodu pre stavljanja u prodaju, prilikom njenog izlaganja u prodajnom objektu, odnosno pre same prodaje, tako da označavanje na ovaj način prilikom merenja rinfuzne robe i obeležavanja količine i prodajne cene putem bar-koda radi plaćanja na kasi, ne predstavlja ispunjavanje ove obaveze.

Prema tome, svi proizvodi u maloprodaji moraju da budu označeni mašinski, svaka kifla i žu-žu, krompir i krastavac, guma za žvakanje i časopis, naravno i zelena salata, bez izuzetaka. Kako stoje stvari sa podacima koje moraju da sadrže mašinski čitljive oznake? Na ovo pitanje, odgovor je posebno zanimljiv: nema propisane obaveze u pogledu sadržanih podataka(?!).

Zakonska obaveza isticanja bar-koda i QR koda se zadržava upravo na tome, na obavezi isticanja oznaka, jer nije propisana obaveza u pogledu podataka koje treba da sadrži ta oznaka ili na koje treba da upućuje putem hiperveze, odnosno informacija koje moraju da budu pružene potrošaču na ovaj način. Suprotno, kod deklaracije su propisani nužni elementi u pogledu sadržine, i to podaci o nazivu i vrsti robe, tipu i modelu u skladu sa prirodom robe, količini izraženoj u jedinici mere ili komadu u skladu sa svojstvima robe, poslovnom imenu proizvođača, a za robu iz uvoza i o poslovnom imenu uvoznika i zemlji proizvodnje. Ovde to nije slučaj, pa je ostavljena potpuna sloboda proizvođaču i trgovcu u pogledu informativnog sadržaja, da li se odnosi na taj proizvod ili ne, i da li oznaka pruža bilo kakvu informaciju.

Navedene karakteristike novopropisane obaveze otvaraju pitanje njene celishodnosti, tj. kakva je uopšte svrha tog pravila. Za sada, po svemu sudeći, odgovor treba tražiti u domenu lepih želja i futurističkih razmišljanja o tehnološkom napretku tržišta i naprednom korisničkom iskustvu potrošača, više nego na planu praktičnih potreba i stvarnog značaja sa aspekta pouzdanog i pravilnog informisanja potrošača o karakteristikama proizvoda koje su potrebne kako bi doneo informisanu odluku o njegovom izboru i upotrebi. Nesumnjivo postoji interes, naročito proizvođača, da putem označavanja proizvoda putem bar-koda obezbede njegovo praćenje u lancu nabavke i plasmana, kao i da obezbede njegovu autentifikaciju i sledljivost. Međutim, to se u praksi odnosi na predmete, opremu, uređaje, kao i prethodno upakovanu robu, ali ne i na rinfuznu robu i prehrambene proizvode koji se prodaju na komad. Pored toga, u ovom momentu, samo je jedna organizacija u Srbiji ovlašćena za izdavanje GTIN identifikacije (bar-kodova), a to podrazumeva i određeni trošak putem uplate godišnje i pristupne članarine, dok je QR kod besplatno dostupan. Dok se uhodaju nove tehnološke prakse u proizvodnji, na trgovcima je da se snađu kako da u praksi izađu na kraj sa ovom obavezom.

Na kraju, jedna dobro-loša vest za trgovce: „dobro“ (iz ugla trgovca) jeste da propuštanje obaveze označavanja robe u maloprodaji putem mašinski čitljive oznake, nije kažnjivo. Naime, odredbama čl. 67. i 68. ZoT predviđena je prekršajna kazna za prodaju robu sa neurednom ili nepropisnom deklaracijom (lakši oblik prekršaja), odnosno za prodaju robu bez deklaracije (teži oblik), ali ne za prodaju robe bez mašinski čitljivih oznaka. Prema tome, situacija o kojoj je napred reč nije eksplicitno sankcionisana. S druge strane, „loša“ vest jeste da sprovođenje ove obaveze jeste predmet nadzora tržišne inspekcije, koja može da odredi meru privremene zabrane trgovine određenom robom (čl. 54. ZoT), a to praktično znači obavezu povlačenja robe bez mašinski čitljivih oznaka iz prodaje. Postupanje suprotno ovoj meri, međutim, jeste prekršajno kažnjivo, i to maksimalno do 2.000.000 dinara.

Umesto zaključka ili naravoučenija:

Svi proizvodi koje proizvođač označi mašinski čitljivom oznakom na samom proizvodu ili njegovoj ambalaži, ispunjavaju navedeni zahtev u pogledu stavljanja u promet u maloprodaji;
za robu koja ne sadrži oznaku, na trgovcu je obaveza da je pribavi i istakne na proizvodu, po mogućstvu na način i na mesto na kojem je deklaracija za tu robu, tako da i jedna i druga budu vidljive i čitke za potrošača;
za robu koja se prodaje rinfuzno ili na komad, gde nije moguće isticanje oznake na samom proizvodu (npr. kroasan ili zelena salata), oznaku je potrebno postaviti pored oznake sa osnovnim podacima (naziv i vrsta robe) i cenom tog proizvoda (npr. na pijaci – na tezgi, u pekari – na rafu ispod proizvoda, i sl.);
nije bitno šta mašinski čitljiva oznaka zapravo očitava – može se označavati bilo kakvim bar-kodom ili QR kodom, bez obzira na sadržinu podataka koje pruža, da li ti podaci imaju veze sa proizvodom i da li se pruža bilo kakva informacija, ili je reč samo o „sličici“;
za zakonodavca – da je pre propisivanja ovako strogog pravila, koje zadire u enormno veliki broj situacija, koje povlači sa sobom znatne izmene u postojećim praksama velikog broja aktera na tržištu, potrebno prvo precizno definisati njegovu svrhu (ratio legis), sagledati efekte i mogućnosti uspešne primene u praksi, a potom normu celovito, pravilno i precizno formulisati, a ne povoditi se za „modernim“ rešenjima, bez jasne i precizne slike o njihovoj funkciji i posledicama.

Autor: Dušan Protić, programski menadžer za unutrašnje tržište i konkurentnost, CEP

Izvor: Euractiv.rs