Već godinama u Srbiji ne postoji realna slika o kvalitetu vazduha. Prema poslednjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, obim merenja zagađenja stalno se smanjivao tako da je od 2014. do kraja 2018. većina podataka sa stanica za merenje kvaliteta vazduha bila neupotrebljiva. Zato su pojedini gradovi označeni kao nezagađeni, a stručnjaci sa kojima je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) razgovarao smatraju da bismo pravu sliku zagađenja imali tek kada bi sve stanice radile.
Crveno selo – ovako se u dve reči može opisati Radinac – mesto na oko 15 minuta vožnje od centra Smedereva. Zidovi kuća, klima uređaji, antene, bandere – sve što je nekada bilo belo obojeno je u bakarnu, tamnocrvenu boju. I to ne voljom žitelja – za izgled sela zaslužna je Železara.
Crvena kiša predstavlja otpadnu vodu kompanije HBIS GROUP Serbia Iron & Steel, poznatije kao Železara. Ova kiša loše utiče na zdravlje, baš kao i čelična prašina, kako u ovom kraju nazivaju opiljke teških metala i ruda koje izbacuje industrijski kompleks, objašnjava Vladimir Milić (33), jedan od retkih meštana Radinca koji o ovome javno govori:
„Grlo boli, grebe, mučnina neka u stomaku se dešava. Kad krene ta crvena kiša gledamo da nismo napolju. Bežimo, zatvaramo se po sobama. (…) Isto je i sa čeličnom prašinom – ona je nemoguća, ulazi u oči, usta, nos, uši. Ulicom morate da idete zatvorenih očiju“.
On i porodica na pijaci ne kupuju voće i povrće uzgajano ovde, već samo iz udaljenih sela.
„Radinac nikome ne bih preporučio za život“, kaže Milić.
Meštani Radinca vide i osećaju zagađenje, ali ne znaju koliko u stvari zagađen vazduh udišu svakog dana.
Tako od 2015. do kraja 2017. godine Smederevo sa okolinom zvanično nije pripadalo nijednoj kategoriji zagađenosti – bilo je neocenjeno, pokazuju podaci Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA). Prve godine u funkciji su bile dve SEPA-ine stanice, a onda samo jedna, pa je kategorija izostala zbog malo podataka.
Od 2018. je bilo nešto više kontrole kvaliteta vazduha pa se Smederevo našlo na listi najzagađenijih mesta u zemlji, ali bez podataka sa stanice u Radincu koja te godine nije radila. Tek krajem 2019. godine ova stanica je puštena u rad na 15 dana, od čega je 11 dana uočeno zagađenje i do četiri puta iznad dozvoljenog. Merene su PM10 čestice – mešavina prašine, teških metala i čađi koje direktno ulaze u pluća i štete zdravlju. Kroz mesečne izveštaje Zavoda za javno zdravlje Pančevo za 2020. godinu se vidi da prekoračenje PM10 u selima oko Železare postoji i danas. U dvorištu Milićevog prvog komšije meri se kvalitet vazduha, ali ne za meštane, već za potrebe ove fabrike.
Analiza Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da je problema proteklih godina bilo i u drugim gradovima, jer neke stanice nisu merile zagađenje dovoljan broj dana kako bi se izvukli zaključci, dok neke nisu uopšte merile pojedina zagađenja ili su ugašene. Ovo je slučaj, između ostalog, u Beogradu, Beočinu, Loznici, Čačku, Paraćinu, Kruševcu, Nišu, kao i Kosjeriću, koji je, poput Smedereva, tri godine bio neocenjen dok se nije našao među najzagađenijim mestima.
Od uspostavljanja sistema automatskog merenja koncentracije zagađujućih materija 2010. pa sve do kraja 2018, kada su godišnji podaci o kvalitetu vazduha poslednji put objavljeni (izveštaj za 2019. još nije javan), postepeno se smanjivao broj stanica čiji je obim merenja ispunjavao kriterijume iz propisa. U poslednjih pet godina za koje su podaci objavljeni, između 50 i 80 odsto podataka sa stanica (čiji se broj kretao od 33 do 39) je neupotrebljiv, pokazuju podaci SEPA-e. Pojedini gradovi poput Niša su se u 2018. vodili kao nezagađeni samo zato što tokom godine stanice nisu dovoljno merile koncentraciju dominantne zagađujuće materije u zemlji – PM čestica.
Te godine je vazduh u Srbiji ocenjen kao čist, dok se prekomerna zagađenost pripisuje samo pojedinim gradovima.
Vladimir Đurđević, profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu, smatra da tako dobijeni podaci „šalju poruku koja nije realna“.
„Podaci jasno ukazuju da je kvalitet vazduha katastrofalan. Ono što se izmeri jeste pouzdano, količina toga nije dovoljna”, kaže Đurđević i dodaje da bi se zagađenje pokazalo većim kada bi stanice radile u punom kapacitetu:
„Kada bismo sa svih stanica imali 95 odsto primljenih podataka za sve polutante koji su predviđeni da se prate, onda čovek ne bi mogao da pronađe grad u Srbiji čiji je kvalitet vazduha bolji od treće kategorije. Dakle svi bi bili u najlošijoj kategoriji verovatno“.
Ovu tvrdnju potvrđuju i podaci koje je analizirao CINS.
Prema domaćim propisima, najveći broj zagađujućih materija treba da se meri najmanje 90 odsto vremena godišnje. Samo u 2011, nakon uvođenja modernijeg sistema merenja iz časa u čas, takav obim postignut je za 94 odsto podataka, što je i najveći uspeh merenja kvaliteta vazduha u zemlji, zaključno sa poslednjim objavljenim izveštajem.
Primera radi, 2011. je na Zelenom brdu, u beogradskoj opštini Zvezdara, zabeleženo 134 dana prekomernog zagađenja PM10 česticama. U Nišu je iste godine jedna stanica pokazala prekoračenje PM10 167 dana – zbog čega je Niš ocenjen najgorom, trećom kategorijom. U 2018. sa ovih stanica za ove čestice nema podataka, jer nisu dovoljno dugo merene.
Pročitajte još:
Od 2014. do kraja 2017. godine 39 stanica je davalo između 22 i 30 odsto relevantnih podataka. Stanje se malo poboljšalo 2018. kada je iz (tada) 33 stanice manje od polovine podataka zadovoljilo potreban obim merenja. Zbog manjka ovakvih podataka SEPA od 2013. do poslednjeg objavljenog izveštaja zaključke o zagađenju vazduha donosi i na osnovu nižih kriterijuma – koristi podatke i onih stanica koje su tokom godine imale više od 75 odsto validnih podataka.
Sa takvim načinom rada se ne slaže bivši direktor SEPA-e, Momčilo Živković, tokom čijeg mandata je ovaj sistem uspostavljen.
„Sve ispod 90 odsto što se mene tiče nije validno i to treba baciti. Nisu relevantni podaci”, rekao je Živković za CINS.
SEPA nije odgovorila na zahtev CINS-a za intervju od 18. juna, niti je odgovorila na pitanja koja su naknadno poslali. Iz Agencije nisu dostavili ni podatke u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kojim je CINS tražio informacije o mernim stanicama u okolini Smedereva, o novcu koji su ulagali u održavanje stanica, uspostavljanju novih stanica i tako dalje.
Zbog nekontinuranog merenja, smatra Vladimir Đurđević, nije moguće uraditi kvalitetnu analizu o tome šta su izvori zagađenja, a zatim i kako rešiti taj problem.
Umesto iz Fonda, novac za obnovu iz budžeta
Trenutno se na 34 stanice meri sumpor-dioksid (SO2), azot-dioksid (NO2), suspendovane čestice PM10 i PM2,5, prizemni ozon (O3), ugljen-monoksid (CO) i benzen (C6H6). Tamo gde se mere, PM čestice predstavljaju glavni uzročnik svih prekomerno zagađenih mesta u zemlji. Lekari upozoravaju da one mogu biti uzročnici bolesti sa smrtnim ishodom, mogu dovesti do bronhijalne astme, hroničnog bronhitisa i karcinoma pluća. SO2 i NO2 uzročnici su respiratornih i kardiovaskularnih bolesti, a najviše štete deci, starijima i osobama sa hroničnim bolestima pluća.
Podaci CINS-ove analize ukazuju da je vazduh u Srbiji godinama unazad opasan. Ipak, realna slika zagađenja u Srbiji godinama je nedostajala zbog neodržavanja državnih mernih stanica – pre svega zbog nedostatka novca. Naime, SEPA je u više navrata u izveštajima o kvalitetu vazduha upozoravala da postoje „izražene poteškoće (u monitoringu vazduha) zbog nerešenog finansiranja servisa i održavanje opreme u državnoj mreži“.
Bivši direktor SEPA-e, Momčilo Živković, u razgovoru za CINS objašnjava da je Fond za zaštitu životne sredine bio ključan za održavanje sistema monitoringa sve dok nije ugašen u septembru 2012:
„Kada su ukinuli Fond oni su praktično odsekli granu na kojoj je sedeo taj sistem za monitoring kvaliteta vazduha“.
Problemi su nastali odmah po gašenju Fonda, pokazuje dopis koji je Živković dostavio CINS-u. On se tadašnjoj ministarki energetike, razvoja i zaštite životne sredine Zorani Mihajlović obratio zbog dugovanja usled ranije dogovorenih poslova za održavanje mernih stanica koje je trebalo platiti preko Fonda, kao i poteškoća u tekućim merenjima i bojazni da neće moći da izrade izveštaj za 2012. godinu.
Od 2017. se iz budžeta Srbije za monitoring kvaliteta vazduha svake godine izdvaja između 76 i 79 miliona dinara, dok je namena novca za 2020. spojena sa monitoringom vode i sedimenata i ukupno iznosi oko 120 miliona dinara. SEPA kroz javne nabavke najveći deo novca za monitoring troši na rezervne delove i drugu opremu, međutim iz ove dokumentacije se ne vidi za koje je stanice išla oprema. Osim što nije omogućila intervju sa predstavnikom SEPA-e, ova agencija nije dostavila CINS-u podatke o konkretnim ulaganjima u stanice – od strane SEPA-e ili drugih državnih institucija.
Funkcionalnost stanica je delimično popravljena u 2018. jer je prethodne godine urađen servis i nabavljeni su neki rezervni delovi, navodi se u izveštaju SEPA-e.
Obim merenja je te godine bio veći, međutim organizacije civilnog društva okupljene oko Koalicije 27 u izveštaju o stanju životne sredine smatraju da, iako unapređeni, podaci o stanju kvaliteta vazduha su i dalje oskudni i nedovoljni.
Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole nije zadovoljan brzinom objave podataka koji se ne mogu pratiti uživo na sajtu SEPA-e, jer ljudi ne mogu u trenutku zagađenja da reaguju:
„Ljudi u avgustu 2019. saznaju kakav su vazduh disali u 2018. (…) Jedini podatak do tad imaju na (SEPA-inom) sajtu automatskih mernih stanica, na kojima je kvalitet vazduha u tom trenutku ocenjen kao odličan”.
Jedna od takvih stanica je ona u Radincu.
Dok čeka novi izveštaj Agencije, Pantić smatra da se SEPA trudi da postigne najviše što može sa raspoloživim sredstvima, ali da ima prostora da se poboljša ta oblast.
Osim sredstava za održavanje mreže potrebno je otvoriti i nove stanice, objašnjava Pantić. Kao pozitivan primer navodi stanicu na beogradskoj opštini Vračar i u Novom Pazaru. U Novom Pazaru je u februaru počelo merenje PM10 čestica, a do kraja maja je zabeleženo više dana prekomernog zagađenja nego što je dozvoljeno u jednoj godini.
Autorka: Dina Đorđević
