Šta nam donosi Program energetske strategije za period 2026–2028.

Narodna skupština Srbije usvojila je krajem novembra 2024. godine Strategiju razvoja energetike do 2040. godine, sa projekcijama do 2050. Ovaj dokument zamenjuje prethodni okvir, kojim se definisala energetska politika zemlje. Međutim, sama strategija nije dovoljna – neophodan je i program koji će precizirati kako se zacrtani ciljevi ostvaruju. Taj program, za period od 2026. do 2028. godine, pokrenulo je i vodi Ministarstvo rudarstva i energetike, uz učešće državnih organa, privatnog sektora i organizacija civilnog društva.

Glavni pravci u elektroenergetici

Kada je reč o električnoj energiji, Strategija postavlja nekoliko osnovnih ciljeva. Prvi je sigurno snabdevanje domaćeg tržišta – odnosno smanjenje zavisnosti od uvoza. Drugi se tiče životne sredine: podrazumeva postepeno smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Treći podrazumeva veće korišćenje obnovljivih izvora (sunca, vetra, vode), dok se četvrti odnosi na unapređenje energetske efikasnosti – kako u proizvodnji, tako i u prenosu i distribuciji.

Da bi se ovi ciljevi ispunili, definisano je sedam konkretnih mera. One uključuju preventivno održavanje i modernizaciju postojećih elektrana i mreža, korišćenje kvalitetnijeg uglja u termoelektranama, postepeno smanjenje proizvodnje iz uglja, razvoj prenosne i distributivne mreže tako da može da prihvati sve više energije iz obnovljivih izvora, kao i izgradnju novih domaćih proizvodnih kapaciteta.

Drugim rečima, plan je da se postojeći sistem postepeno transformiše – bez naglih isključenja, ali sa jasnim smerom ka čišćoj i fleksibilnijoj proizvodnji.

Obnovljivi izvori: od podsticaja do svakodnevne upotrebe

Jedan od najdinamičnijih delova Strategije posvećen je obnovljivim izvorima energije. Cilj je njihovo kontinuirano povećanje u sve tri oblasti – proizvodnji električne energije, toplotnoj energiji i saobraćaju.

Predviđeno je osam mera u ovom sektoru. One se kreću od finansijskih podsticaja za razvoj solarnih, vetro i hidro kapaciteta, preko informisanja javnosti i pojednostavljenja procedura za kupce koji žele da postanu i proizvođači (takozvani kupac-proizvođač), do prilagođavanja distributivne mreže potrebama elektromobilnosti i intenziviranja državnih podsticaja za električna vozila.

Program za 2026–2028. godinu uvodi i dve dodatne mere: unapređenje regulatornog okvira u sektoru OIE i unapređenje energetske statistike, što su preduzeti koraci neophodni za praćenje i vođenje tranzicije.

Kada je reč o proizvodnji električne energije iz obnovljivih izvora, i javni i privatni sektor imaju zacrtane planove. „Elektroprivreda Srbije” planira izgradnju samobalansirane solarne elektrane snage 1 GW, zatim solarnih elektrana „Morava” i „Kolubara”, kao i rekonstrukciju i povećanje snage pojedinih hidroelektrana. U opticaju je i nekoliko manjih solarnih i hidroelektrana.

S druge strane, privatni investitori koji su već učestvovali na aukcijama za dodelu tržišnih premija do 2028. godine trebalo bi da realizuju osam projekata – među kojima su vetroparkovi „Vetrozelena”, „Crni vrh”, „Čibuk 2”, „Jasikovo”, „Alibunar 1 i 2”, „Bela Anta 2” i solarna elektrana „Solarina”. Ukupna instalisana snaga ovih elektrana iznosi 1.059 MW, od čega je 737 MW već ušlo u kvotu za tržišnu premiju.

Pored velikih projekata, pažnja se posvećuje i malim proizvođačima. Očekuje se da će instalisana snaga kupaca-proizvođača (domaćinstava i firmi koje proizvode struju za sopstvene potrebe, a višak prodaju) porasti sa 30 MW u 2026. na 40 MW u 2028. godini. Takođe je u planu donošenje novog plana sistema podsticaja, koji će biti osnova za naredne aukcije – s ciljem da investiciono okruženje bude predvidljivije.

U okviru mera energetske efikasnosti, predviđene su i sanacije javnih objekata uz podsticaje za ugradnju solarnih panela, kao i programi podrške građanima, poput „Čista energija i EE za građane”.

U FOKUSU:

• Energetska tranzicija Poljske: Subvencije i programi ubrzali ulaganja u OIE
• Kraljevac: Rezervat koji pokazuje da je budućnost u zajedništvu
• EcoHive – domaća inovacija koja je automatizovala zaštitu pčela

Razvoj toplotne energije i saobraćaja

Dok je elektroenergetika relativno dobro pokrivena, toplotni sektor i saobraćaj tek treba da dobiju puni zamah. U oblasti toplotne energije, Strategija predviđa integraciju obnovljivih izvora u sisteme daljinskog grejanja – konkretno u Novom Sadu, u deset jedinica lokalne samouprave, kao i korišćenje toplotnih pumpi u Užicu uz rekonstrukciju kotlarnice na Zlatiboru. Razvoj tržišta biomase takođe je na listi.

U saobraćaju, situacija je složenija. Evropska unija se postepeno okreće smanjenju biogoriva prve generacije i povećanju udela naprednih biogoriva. Srbija u svom Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INKEP) za period do 2030. godine takođe predviđa mere za povećanje udela obnovljivih izvora u saobraćaju. Međutim, dokument otvoreno navodi izazove: cenu i stabilnost snabdevanja naprednim biogorivima, malu dostupnost tehnologija, sankcije „Naftnoj industriji Srbije” i opštu geopolitičku situaciju.

Zato se kao realniji pravac pominje elektrifikacija saobraćaja. Planirani su fiskalni podsticaji za nabavku električnih vozila – bespovratna sredstva, smanjenje troškova registracije, poreske olakšice, smanjene putarine, besplatno parkiranje i korišćenje određenih parking-mesta. Takođe se planira postavljanje dodatnih punjača.

Kao alternativni pravci pominju se i biometan i obnovljivi vodonik, mada su to za sada uglavnom deklarativni ciljevi.

Energetsko siromaštvo u fokusu

Pored pitanja same proizvodnje i tranzicije, Strategija se prvi put sistematičnije bavi i pitanjem energetskog siromaštva. Jedna od ključnih mera predviđenih ovim dokumentom, ali i Reformskom agendom Republike Srbije, jeste obezbeđivanje da prosečna tarifa električne energije za domaćinstva pokriva trošak isporuke. Međutim, upravo ta mera dovodi do izazova – kako uskladiti ekonomsku održivost sistema sa potrebom da se energetski ugroženim korisnicima obezbedi snabdevanje po pristupačnim cenama.

Sličan problem postoji i u snabdevanju prirodnim gasom i toplotnom energijom. Kao i u oblasti pravedne tranzicije (koja podrazumeva da teret promena ne padne na najranjivije grupe), oblast energetskog siromaštva je relativno nova i zahteva uspostavljanje odgovarajućeg institucionalnog i finansijskog okvira.

U tom smislu, planirane su dve konkretne mere. Prva je izrada i usvajanje Plana za smanjenje energetskog siromaštva, kojim bi se definisale potrebne aktivnosti. Druga se odnosi na uspostavljanje baze podataka koja bi objedinila informacije različitih ministarstava i institucija o socijalno ugroženim kupcima i korisnicima socijalne pomoći – što je preduslov za jasno razumevanje problema i osnova za informacioni sistem koji bi omogućio praćenje i ažuriranje podataka. Drugim rečima, pre nego što se problem reši, potrebno ga je precizno izmeriti i razumeti.

Regulativa i statistika – neophodan temelj

Strategija predviđa i izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, kao i donošenje podzakonskih akata o sertifikaciji instalatera solarnih i drugih postrojenja – što je zahtev koji dolazi iz EU direktive RED III. Takođe se radi na razvoju pravnog okvira za energetske zajednice građana (zadruge koje zajednički ulažu u obnovljive izvore).

Konačno, predviđeno je i unapređenje energetske statistike, pre svega kroz istraživanja o tome koliko se obnovljivih izvora zapravo koristi za grejanje, hlađenje i u saobraćaju – jer bez pouzdanih podataka nije moguće ni pratiti napredak ni donositi dobre odluke.

Šta to konkretno znači

Dokument koji je pred nama ne donosi revolucionarne promene preko noći. Ono što nudi jeste okvir za postepenu, višegodišnju transformaciju. U naredne tri godine (2026–2028) očekuje se nastavak aukcija za obnovljive izvore, izgradnja već dogovorenih vetro i solarnih parkova, postepeno smanjenje proizvodnje iz uglja, veća podrška građanima koji žele da postanu proizvođači struje, kao i prvi ozbiljniji koraci ka elektrifikaciji saobraćaja.

Za građane i privredu, ključna poruka je da će se sistem podsticaja nastaviti, ali i da će se postepeno menjati uslovi – na primer, kroz uvođenje sertifikacije za instalatere ili kroz nove obaveze za distributivna preduzeća.

Da li će sve navedeno biti realizovano u planiranom roku, ostaje da se vidi. Ono što je izvesno jeste da je Srbija ovom strategijom dobila jedan od retkih detaljnih javnih dokumenata koji pokazuju kuda energetski sektor želi da ide.

Priredila: Milena Maglovski

Tekst je objavljen u Magazinu Energetskog portala EKOMOBILNOST