Nove tehnologije donose nadu za bolju i sigurniju budućnost, ali istovremeno i strepnju – kakve negativne posledice mogu da ostave za sobom? Električna vozila, primera radi, kritikuju se zbog baterija za skladištenje energije i litijuma koji je potreban za njihovu proizvodnju. Kada se govori o solarnim panelima, koji nam nude čist izvor energije, polemiše se na temu – šta kada postanu otpad? Koliko će da zagade životnu sredinu? Da li mogu da se recikliraju?

Razmišljajući na tu temu, naletela sam na jedan tekst, čije bih zaključke želela sa vama da podelim.

U energetsku tranziciju uključene su brojne i moćne industrije. Čovečanstvo je prožeto i dobrim i zlim. Posmatrajući zlo, tu se svrstava želja za moć, pohlepa i bezobzirnost. Iako bi trebalo da smo ujedinjeni više nego ikada u prelasku na zelen i održiv način života, ne može da se izostavi činjenica da postoje i oni kojima to nije u interesu. U smislu energetske tranzicije, ali i ekologije generalno, treba istaći pojam zelenog pranja (eng. greenwashing), kojima se moćne industrije služe svakodnevno. Zbog toga ne mogu da se krive oni koji gaje nepoverenje prema zelenim tehnologijama.

Zeleno pranje predstavlja širok pojam. U kontekstu zelenih tehnologija moglo bi da se objasni na način da kompanije predstavljaju svoje proizvode kao ekološki održive, što zaista i jednu jednim delom, međutim, one istovremeno sakrivaju činjenice da te tehnologije nisu 100 odsto ekološke. To je upravo primer koji sam navela na početku. Dok se električna vozila prezentuju kao ona koja ne zagađuju vazduh, zato što ne koriste fosilna goriva, u isto vreme za proizvodnju njihovih baterija potrebno je rudarenje litijuma, o čemu se ne govori toliko.

Vraćajući se na početnu temu, isto bi mogli da se dovedu u pitanje i solarni paneli. Iako zahvaljujući njima smanjujemo ispuštanje ugljen-dioksida i drugih zagađujućih materija, koliko znamo o njihovim drugim karakteristikama? Šta je sve potrebno za njihovu proizvodnju, koliko se emisija ispusti tokom tog procesa i šta se dešava kada se završi njihov radni vek? Da li mogu da se recikliraju ili dovode do većeg zagađenja prirode nakon radnog veka, od koristi koju su doneli tokom rada?

U tekstu koji sam pomenula, ističe se nekoliko argumenata u korist solarnih panela. Kao prvo, ova industrija je i dalje relativno mlada i postoji prostora da se razvija kako bi bila što održivija, a  takođe se i sektor reciklaže razvija svakodnevno sve bolje. Osim prostora, postoji i vreme zato što je radni vek ove tehnologije i do 30 godina. Uzimajući u obzir i taj podatak, solarni paneli su dugotrajni. Oni nisu tehnologija poput telefona, koji se masovnije prodaju, a menjamo ih neretko kroz dve godine.

Druga stvar koja je razmatrana u tekstu, jeste materijal od kojeg su napravljeni solarni paneli. Kako se navodi, preko 70 odsto materijala čini staklo, čija je mogućnost reciklaže veoma razvijena – odnosno materijal je reciklabilan. Iako ima svoje specifičnosti, kao i svaki predmet i tehnologija, gde se određeni materijal prilagođava i dorađuje, dosadašnji razvoj infrastrukture za reciklažu stakla, optimistično govori da će se razvijati proces i za reciklažu ovog stakla. Drugi materijal jesu metali, poput aluminijuma i bakarnih žica koji takođe imaju dobre predispozicije za reciklažu i ponovnu upotrebu u ovoj industriji. Čak iako neki stariji modeli solarnih panela mogu da sadrže opasne materije, kao što je olovo, oni se javljaju u malim količinama. Takođe, do njihovog ispuštanja ne može da dođe tokom rada panela, a ukoliko se nakon radnog veka solarnim panelima upravlja na pravilan način, neće dospeti u životnu sredinu.

Postoje i kompanije koje su opredeljene specifično za reciklažu solarnih panela, što znači da se na ovom pitanju već uveliko radi.

Kao poslednji argument navodi se poređenje fosilnih goriva i solarne energije u kontekstu – ko ima veći negativan uticaj? Čak i da solarni paneli kao otpad stvaraju određeni negativni uticaj na životnu sredinu, ipak su čistije rešenje od fosilnih goriva. Od rudarenja uglja, nafte i prirodnog gasa, do transporta cevovodima i tankerima gde može da dođe do izlivanja, do samog zagađenja koje nastaje tokom njihove upotrebe. Tu je i pepeo od uglja, koji bi mogao da se nazove otpadom od ovog energenta, a koji je vrlo štetan.

U krajnjem razmišljanju, fosilna goriva su ograničen resurs, te je neophodno pronalaziti alternativna rešenja i pružiti im šansu za što bolji razvoj.

Ukoliko se vratimo na početni problem iskopavanja litijuma, kako bi se proizvodile baterije za sladištenje obnovljive energije, treba reći da se i na tome već radi. Pronalaze se materijali koji bi mogli da zamene upotrebu litijuma i budu održiviji.

Katarina Vuinac