Jeste li razmišljali nekada o tome na koji način i koliko filmska industrija zagađuje životnu sredinu? Kada sam bila na master studijama, dobila sam da obradim temu Ekologija i film, bez ikakavih smernica iz kog ugla treba da je posmatram. Prvo što me je asociralo jeste kako različiti filmski žanrovi u kojima se pominje tema ekologije, utiču na razvoj ekološke svesti. Započela sam istraživanje najranijih filmova o prirodi, zatim prešla na dokumentarce o ekologiji, preko onih akcionih u kojima se degradila priroda, do crtanih filmova za decu. Tu sam se bavila psihološkim aspektom ovakvih filmova, međutim, kada sam zaokružila tu analizu shvatila sam da mi je rad nepotpun. Istraživala sam dalje povezanost ekologije i filma, dok nisam naišla na podatak o tome koliko snimanje jednog prosečnog holivudskog filma zagadi životnu sredinu. Ne bih možda ni došla na ideju da vam predstavim kroz blog moje istraživanje da nisam pre nekoliko dana naišla na novo.
Istraživanje sprovedeno od strane Univerziteta u Varviku i Univerziteta u Kembridžu, pokazalo je da je uticaj televizijske produkcije veći nego ikada do sada. To me je podstaklo da ipak govorim o ovoj temi, zato što sam na kraju istraživanja na svojim master studijama došla do informacija da se radi na smanjenju ovakvog negativnog uticaja, a danas vidim potpuno suprotno mišljenje stručnih ljudi.
U nastavku ću vam predstaviti ono do čega sam došla tokom istraživanja ove teme na studijama. Naime, još 2006. godine Institut za životnu sredinu UCLA objavio je članak u kojem se govori o uticaju aktivnosti filmske i televizijske industrije (FTI) na životnu sredinu na području Kalifornije. Analizom su obuhvaćene direktne i indirektne aktivnosti povezane sa FTI. Napravljena je razlika između tzv. ’’kriterijmunskog’’ zagađivanja vazduha i gasova sa efektom staklene bašte. Prema toj podeli u kriterijumska zagađena spadaju azot dioksid, ugljen monoksid, sumpor dioksid i čestice (PM2,5 i PM10), dok se u gasove staklene bašte svrstava ugljen-dioksid, metan i azot oksid. Uticaj FTI u analizi, poređen je sa pet drugih industrija u koje spadaju vazduhoplovstvo, naftna industrija, tekstilna industrija, hotelijerstvo i elektro industrija. Kada je reč o prvoj grupi koju su imenovali kao ’’kriterujmsko’’ zagađenje vazduha filmska i televizijska inudstrija na godišnjem nivou emituje količinu približno isto kao i inustrija odeće i vazduhoplovni sektor, dakle oko 140.000 metričnih tona. Radi poređenja, prerada nafte koja se nalazi na prvom mestu po zagađenju godišnje proizvodi 550.000 tona, čime se na veliko iznenađenje došlo do zaključka da FTI u značajnoj meri doprinosi ovakvim emisijama. Sa druge strane, gasovi sa efektom staklene bašte procentualno daju slične rezultate kao i za ’’kriterijumsko’’ zagađenje vazduha. Tako industrija za preradu nafte godišnje emituje oko 33 miliona metričnih tona CO2, dok FTI emituje oko osam i po miliona tona.
Šta su zvučne scene i koliko doprinose zagađenju životne sredine?
Prve zvučne scene pojavljuju se pre skoro jednog veka, kako bi doprinele kvalitetnijem snimanju filma. To su zapravo zvučno izolovani objekti u kojima se snima film. One su neophodne kako bi se izolovali zvukovi koji dolaze iz spolja i kako bi se filmskim stvaraocima omogućilo da kreiraju zvukove upravo onakve kakve žele. To su velike prostorije zato što moraju da obezbede prostor za svu potrebnu opremu, kao i dodatne prostorije kao što su garderoberi, šminkernice i slično. Na koji način su zvučne scene povezane sa uništavanjem prirode? Prema istraživanju UCLA za izgradnju jedne zvučne scene nekada dolazi do krčenja čak četiri hiljade hektara šume, kako bi se proizvele lagane šperploče pogodne za izgradnju jedne ovakve scene.
Sada bih navela neke filmove usled čijeg snimanja je načinjena šteta prema prirodi. Reč je o filmovima Apokalipsa danas iz 1979. godine i The beach iz 2000. godine. Za potrebe snimanja filma Apokalipsa danas, spaljeno je nekoliko hektara šume kako bi se dobio pun efekat. Navodi se da je prvo posuto 1.200 galona benzina, nakon čega je šuma zapaljena. Film The Beach sniman je na Tajlandskom ostrvu. Za potrebe snimanja plaža je proširena usled čega je uništen veliki broj autohtonog drveća i vegetacije. Takođe, posađen je veliki broj palmi čime se prvobitno stanište i ekosistem dovelo u opasnost. Takođe film Pirati sa Kariba 5 iz 2017. godine optužen je za izlivanje hemijskog otpada u potok u Australiji.
Još jedno istraživanje sprovedeno je 2020. godine o tome koliko je za tipičan tentpol film potrebno resursa. Tentpol bi se bukvalno preveo kao šatorski stub ili motka. Njegovo značenje zapravo je da su to filmovi u koje se ulaže najveći budžet zato što se zna da će oni doživeti veliki uspeh. Gotovo svaka Holivudska filmska kuća (produkcija) ima svoj tentpol film u koji ulaže najveći budžet. To su na primer filmovi koji imaju dosta nastavaka, kao što je Betmen, Spajdermen ili na primer filmovi koji su bazirani na nekoj knjizi kao što je Hari Poter. Dakle, tokom proizvodnje ovakvog tipičnog filma ostvari se: potrošnja goriva koja je dovoljna da se napuni prosečan rezervoar za preko 11 hiljada automobile, zatim kada je reč o otpadu stvori se količini koja je gotovo jednaka težini 300 plavih kitova, dok je potrošnja plastičnih flaša jednaka prosečnoj godišnjoj potrošnji koju napravi oko 170 ljudi. Potrošnja energije tokom snimanja ovakvog filma dovoljna je da napaja poznati njujorški Tajms Squer pet dana. U proseku, proizvodnja jednog ovakvog filma generiše oko 2.800 tona CO2, a radi poređenja iznet je podatak da šuma od oko 1.500 hektara toliku količinu ugljen-dioksida obradi za godinu dana.
Na kraju svoje prezentacije na fakultetu, pronašla sam i jedan pozitivan primer filma, The day after tomorrow iz 2004. godine. Pored toga što ovaj film nosi ekološku poruku, ono zbog čega se izdvaja od većine filmova jeste što je tokom snimanja ostvarena nulta proizvodnja ugljenika. Kako bi se to ostvarilo sve emisije ugljenika koje su ulazile u atmosferu kao rezultat direktnih akcija snimanja filma, kompenzovane su na način da je sađeno drveće, ali se koristila i ’’zelena’’ energija. Prema podacima Future Forests od budžeta u iznosu od 125 miliona dolara, izdvojeno je 200.000 dolara kako bi se kompenzovalo 10 hiljada tona emisije ugljen-dioksida koja je proizvedena tokom snimanja filma.
Novo istraživanje na koje sam naišla pre nekoliko dana, dalo je informaciju da jedan holivudski film stvara toliku količinu ugljenika, što je ekvivalent vožnji oko sveta gotovo 300 puta. Kako bi se smanjio ovaj negativan uticaj filmske industrije, kako se navodi, treba da se podstakne primena digitalne prakse. U okviru istraživanja, pomenuta je takozvana virtuelna produkcija, koja zahvaljujući tehnologiji i 3D efektima može da ubrza proces snimanja filma, uz smanjenje zagađenja i korišćenja resursa. Primera radi, umesto da se snimanje vrši na različitim lokacijama, za šta je potreba dodatna oprema, kao i transport celog seta na udaljene lokacije, sada to sve može da se odigra u samo jednom studiju, zahvaljujući digitalnim efektima. Osim toga, tako gde je potrebno snimati na tradicionalan način, treba primeniti druge održivije prakse, kao što je upotreba električnih vozila za transport ili solarne energije za proizvodnju struje koja je potrebna za snimanje filma.
Mnogo je načina na koje filmska industrija može da se učini održivijom, a ono što ohrabruje jeste da postoje zalaganja za rešavanje ovog problema, a uz to virtuelna produkcija postaje nešto o čemu se sve više govori.
Katarina Vuinac
