Po evidentiranom broju vrsta gljiva, Ada Ciganlija može da parira znatno većim i biološki raznovrsnijim lokalitetima kao što su Kopaonik ili Tara. Evo šta treba da znate ako planirate izlet, piše Klima101.
Dok se na livadama krčka pasulj, a kroz šumu odzvanja pesma, mnogi ni ne slute da se tik uz njih, na obali Save u srcu Beograda, nalazi prirodno blago jedinstveno u Srbiji – jedino poznato stanište retke gljive po imenu srebrna zvezdača, na latinskom Myriostoma coliforme.
U njenom društvu raste još oko 250 zabeleženih vrsta gljiva, čineći Adu Ciganliju ne samo mestom rekreacije, već i mikološkom riznicom. Uprkos tome što se ovo izduženo rečno poluostrvo prostire na relativno maloj površini od svega osam kvadratnih kilometara, po evidentiranom broju vrsta gljiva može da parira znatno većim i biološki raznovrsnijim Kopaoniku i Tari.
Stoga ne čudi da se u ovoj prirodnoj oazi u sred beogradskog betona, na površini od 70 hektara, smestilo zaštićeno stanište „Gljive Ade Ciganlije”.
Ako ne otvorite četvore oči ili šetate sa prethodnom svešću kuda se krećete, kroz ovo stanište verovatno ćete proći – a da to ni ne primetite: ono se nalazi na istočnom delu poluostrva, u sklopu čitavog šumskog pojasa na Adi Ciganliji. Obeleženo je žutim tablama, ograničeno nasipom sa severne, novobeogradske strane i turističkom zonom i park-šumom sa južne, dok su bočno od staništa gljiva – staništa sličnih karakteristika.
Mnoge gljive žive u simbiozi sa višim biljkama, a upravo nas ovi simbiotički odnosi – ukoliko se, naravno, ne izvrgnu u neki oblik parazitiranja – uče o tome kako možemo živeti u balansu sa prirodom, na obostranu korist.
„Sezona gljiva na Adi Ciganliji već je krenula sa nekim sitnijim gljivama kao što su smrčci”, naglašava Sunčica Jović, predsednica Mikološko-gljivarskog saveza Srbije.
„Za razliku od smrčaka, gljive koje sada izlaze većinski su otrovne, doduše uglavnom ne smrtno, ali bez obzira na to treba da budemo obazrivi.”
Pročitajte još:
- Topola razvija Oplenačku eko-stazu
- Potpisani ugovori o subvencijama za upravljanje zaštićenim prirodnim dobrima
- Povratak zlatnog bora na Zlatibor – snaga zajedništva i nauke na delu
„Tokom izleta trebalo bi pre svega pripaziti na decu koja lutaju šumom i skupljaju sve što nađu”, objašnjava Sunčica Jović. „Baš smo prošle godine imali slučaj deteta za koje nismo znali da li je i kakvu gljivu konzumiralo.”
U slučaju da niste gljivar sa iskustvom, da biste bili sigurni da je gljiva koju ste pronašli zaista bezbedna za jelo, možete kontaktirati Mikološko-gljivarski savez: od preko 250 vrsta gljiva na Adi Ciganliji, samo tridesetak je jestivo pa treba da budemo na oprezu.
„Na starim vrbama na Adi Ciganliji, pored vode, pojavilo se i šumsko pile”, napominje Jović, „koje je jestivo, ali ono je veoma prepoznatljivo: žute je boje i raste na drveću.”
Međutim, pri branju gljiva mogućnost bezbedne konzumacije nije jedini bitan faktor, treba znati i da li je vrsta zaštićena…
Dok je šumsko pile – kršteno na osnovu ukusa koji podseća na piletinu – rasprostranjeno u našoj zemlji, srebrna zvezdača to nije. Štaviše, u pitanju je retka i strogo zaštićena vrsta.
Nekada je bila prisutna u Deliblatskoj peščari i Šumadiji, ali sada je, prema zvaničnim podacima, ima samo na Adi Ciganliji. Raste na peščanim terenima, pretežno u simbiozi sa bagremom.
Ada Ciganlija je status zaštićenog staništa gljiva dobila upravo zahvaljujući srebrnoj zvezdači.
Veoma je specifičnog izgleda kojim opravdava svoj naziv: mada u inicijalnim fazama liči na kamen, spoljašnji omotač, tzv. egzoperidijum, nakon sazrevanja puca na nekoliko krakova i blizu tla formira oblik nalik na zvezdu. Povezana kratkim stubićima, na egzoperidijumu je loptica sa sporama zvana endoperidijum. Spore izlaze kroz rupice na površini endoperijuma zbog kojih u nekim zemljama srebrnu zvezdaču zovu slanik.
„Gljive Ade Ciganlije” su treće proglašeno zaštićeno stanište kod nas, ali u međuvremenu su još četiri područja dobila isti status. Tako da u Srbiji danas postoji ukupno sedam zaštićenih staništa.
Ceo tekst pročitajte ovde.
Izvor: Klima101
