Održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između potrošnje prirodnih resursa i sposobnosti da se obnove prirodni sistemi. Nema precizne definicije, čak se u rečnicima početkom 20.veka, na primer u Oxford rečniku, ne spominje termin sustainability. Jedna od modernijih definicija iz 1987. godine povezana je sa Bruntland komisijom i predstavljena je u izveštaju „Naša zajednička budućnost“. Tada je zaključeno koje su osnovne smernice budućeg delovanja Ujedinjenih nacija u domenu zaštite životne sredine. Ova definicija glasi: Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a pri tome ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Bruntland komisija je inače, svetska komisija za zaštitu životne sredine i razvoj, a nju je 1983. godine osnovala organizacija Ujedinjene nacije. Naziv je dobila prema prezimenu premijerke iz Norveške koja je tada predsedovala Svetskom komisijom za životnu sredinu, a zvala se Gro Harlem Bruntland.

Ovom prilikom za bilten Odgovorne kompanije razgovarali smo sa gospodjom Aleksandrom Mladenović iz udruženja Ambasadori održivog razvoja i životne sredine. Zanimalo nas je da li ovo udruženje sledi spomenuta načela, i da li prema njihovom iskustvu industrijski sektor u Srbiji vodi brigu o budućim generacijama i njihovim potrebama.

EP: Recite nam nešto više o Ambasadorima održivog razvoja i životne sredine? Čime se sve bavi udruženje, kakva su vaša saznanja o zaštiti životne sredine u Srbiji uzimajući u obzir činjenice?

Aleksandra Mladenović: Strukovno udruženje Ambasadori održivog razvoja i životne sredine u osnovi svog delovanja ima četiri stuba: obrazovanje, promocija naučno-istraživačkog rada i inovacija, zaštitu životne sredine i održivi razvoj, uključujući sve njegove komponente. Posebno, imamo značajne aktivnosti u okviru regionalne međunarodne saradnje, sa posebnim konsultativnim statusom u UN ECOSOC, akreditacijom u UNEP/u i mnogim drugim značajnim međunarodnim organizacijama. U okviru tima imamo stručne lidere i eksperte, na čijem iskustvu nadogradjujemo rad.

Pitanjima od značaja za zaštitu životne sredine, bavimo se iz više uglova. Kao strukovno udruženje eksperata, predlaganjem rešenja za uočene probleme, iz ugla struke, nauke i prakse. Kao organizacija civilnog društva formulisanjem kritičkih pogleda zasnovanim na znanju i informacijama u odnosu na aktivnosti od strane donosilaca odluka, kad su u pitanju bilo veliki ili mali problemi u životnoj sredini. Kao građanke i građani nosioci glavnih promena u društvu, podržavamo i sarađujemo sa svim organizacijama, institucijama, udruženjima, lokalnim zajednicama i nacionalnim institucijama, kako bismo svi zajedno obezbedili zdravu životnu sredinu i omogućili nesmetan razvoj i prosperitet za sebe, svoje okruženje i buduće generacije.

Imajući više puta priliku i inicijativu da i sami učestvujemo u predlaganju, davanju mišljenja, kritikama, ispravkama regulative koja se odnosi pre svega na otpad, vode, hemikalije, zaštitu prirode, podržavamo sve pozitvne promene u zakonskoj regulativi koje moraju da se dese u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, kako bismo pokazali potencijal, spremnost i dobru volju da budemo pokretačka snaga tih promena. Naša zakonska regulativa je u dosta visokom procentu usaglašena sa evropskom regulativom, čijim tekovinama stremimo. Međutim, veliki je problem u implementaciji regulativa i mehanizmima sankcionisanja neodgovarajućih postupaka pojedinaca i institucija/privrednih subjekata. Usled toga dolazi i do nepredviđenih akcidentnih situcija u životnoj sredini, opasnih po zdravlje ljudi i prirode.

EP: Poglavlje 27. je samo jedno od poglavlja koje bi trebalo da se otvori kako bi Srbija pristupila EU. Šta sve treba da učinimo da bismo ispunili tražene standarde?

Aleksandra Mladenović: To je dug put za našu zemlju. Poglavlje 27 (životna sredina i klimatske promene) je veoma zahtevno i teško ga je porediti sa ostalim poglavljima (na primer ima oko 60 direktiva EU koje treba usvojiti i primeniti). Kažu da je to najkompleksnije i najzahtevnije poglavlje, upravo zbog te kompleksnosti i velikog broja zahteva koji moraju da se ispune u ograničenom vremenskom periodu. Mnogo toga će Srbija u skladu sa svim svojim raspoloživim sredstvima, i u ljudstvu i materijalnim, morati da ispuni u okviru Poglavlja 27. Neki od problema za Srbiju su i neadekvatan sistem upravljanja otpadom i otpadnim vodama (kako zbog infrastrukture tako i zbog sistemskih rešenja).

Zatim, nedovoljno razumevanje klimatskih promena i neprimenjivanje mera za njihovo ublažavanje. Spomenimo i neefikasni sistem finansiranja zaštite prirode i zaštite životne sredine, još uvek neuspostavljeno efikasno i održivo upravljanje prirodnim resursima… Dakle, mnogo je problema koji se nisu blagovremeno rešavali, dosadašnji pristup doveo je do toga gde se sada nalazimo, da nas „boli glava“ od tog „famoznog Poglavlja 27“ i da ne znamo kako ćemo uspeti da ispunimo sve zahteve! Zato je važno da identifikujemo na vreme – tj. odmah pitanja za koja ćemo tražiti od EU duže rokove za primenu. U tom smislu trebaće nam i dalje međunarodna i posebno podrška razvijenijih zemalja. Posebno onih koje su prošle kroz čitav proces, i u konsultantskom i u finansijskom pogledu, što ćemo moći da ostvarimo kroz IPA i druge dostupne fondove u ovoj fazi pristupanja EU. Biće nam potrebna pomoć bilateralnih donora i odvajanja sopstvenih sredstava.

EP: Kako industrija i proizvodne kompanije čuvaju životnu okolinu u Srbiji? Da li je korporativna odgovornost dovoljno razvijena?

Aleksandra Mladenović: Što se tiče korporativne odgovornosti, to je nešto što sve više poslednjih godina postaje aktuelno i dobro je što je tako. U narednih par godina imaćemo dobro definisane privredne subjekte koji će opstajati na sve zahtevnijem tržištu u pogledu poštovanja principa očuvanja životne sredine i održivosti razvoja. Vrlo je jednostavno, tzv. „zelene nabavke“ ili „održivo korišćenje i proizvodnja“ sve više su termini koji nisu preporučeni, nego obavezni. Kada neka firma učestvuje na tenderima, a ovo ne postoji, vrlo lako mogu izgubiti poslove. A to biznis sektor najmanje voli. Doduše, biznis sektor ne voli mnogo ni sve te sve te „ekološke“, tj. „zaštitarske“, „zelene“ priče. One su zahteve, tu su moranja i propisi, ali što pre se suoče sa činjenicom da Evropska unija (i međunarodno tržište) želi u svoje članstvo samo države sa jasno definisanom politikom zaštite životne sredine, „manje će boleti“ kasnije. Već je krajnje vreme da se naviknemo na bacanje različitog smeća u kante različitih boja, i da manju količinu hrane bacamo neiskorišćenu. Neophodno je da se naviknemo i na filtere koje fabrike moraju da ugrade, na obnovljive izvore energije umesto individualnih ložišta zbog kojih je bar pola Srbije tokom zime danima u magli, smogu i dimu. Sve te stvari moraju da „bole“, da ih manje ili više volimo, ili prihvatamo. Odnosno – da budemo spremni da se menjamo.

Mnoge kompanije su već napravile svoje programe korporativne odgovornosti. Posebno bih ukazala na kompaniju „Tetra Pak Production d.o.o“, sa kojom već treću godinu sarađujemo na projektu Eko-paket (obrazovno-pokazni projekat o pravilnom postupanju sa tetra pak ambalažom). Dakle, mi sarađujemo vrlo lepo kroz naše programe Fondacije za obrazovanje o životnoj sredini (programi Zeleni ključ, Plava zastava, Ekoškole, Mladi eko-reporteri) sa „Tetra Pak Production d.o.o.„. Takođe, i sa hotelom „Radisson Blu“ i „IN hotelom“, Javnim preduzećem „Ada Ciganlija“ i Gradom Beogradom, „VIP Mobile“, mnogim lokalnim zajednicama, „RECAN“ fondacijom. Sve su to firme, organizacije, na kraju krajeva i uprave koje žive od novca građana. One su u skladu sa svojim poslovnim opredeljenjima odabrale ne baš jednostavan i lak put da budu društveno odgovorne prema svojoj i sredini koju „pozajmljuju“ od ostalih građana. Uzimajući vodu, prostor, energiju, kroz unapređenje uslova u istoj toj sredini, vraćaju deo pročita kako bi imali resurse što duže i što bolje iskorišćene.

EP: Koji su najbolji primeri iz prakse koje bi trebalo da sledimo? Šta bi najpre trebalo da implementiramo?

Aleksandra Mladenović: Sve aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine imaju veću šansu da uspeju, ako na rešavanju rade stručni ljudi i ako obrazovanje za životnu sredinu nađe svoje pravo mesto. Neophodno je da odgovorno ponašanje prema životnoj sredini i resursima postane društvena norma. Ambasadori održivog razvoja i životne sredine, upravo zato neguju obrazovanje, promociju naučno-istraživackog rada, inovaciju i struku u oblasti zaštite životne sredine i održivog razvoja. Za sada su najbolji primeri iz prakse 56 vaspitno-obrazovnih ustanova iz cele Srbije koje su uključene u program Eko-škole i koje u svojim lokalnim zajednicama promovišu prave vrednosti o životnoj sredini.

Tu su i dva velika hotela u Srbiji čija je uprava dovoljno svesna da uvidi koliki su korisnici resursa i zagađivači životne sredine. Oni svoj rad koncipiraju na održivosti i očuvanju u skladu sa kriterijumima Zelenog ključa. Tu je i „Ada Ciganlija“, javno preduzeće koje zajedno sa gradskom upravom Beograda svake godine radi na poboljšanju uslova za korisnike ove plaže i za to bivaju sertifikovani kao plaža sa Plavom zastavom. Zatim, rade i stotine Mladih eko-reportera koji ne okreću glavu od svakodnevnih problema zagađivanja vode, vazduha, zemljišta. Oni umeju da vide i ono što je dobro i ono što nije i da predlože moguća rešenja. Tu smo svi mi građani ove jedine Srbije koju imamo i ako mi ne počnemo da primenjujemo primere dobre prakse, da pravimo dobre zakone i da ih poštujemo, da čuvamo svaku našu biljku i životinju jer je nama vredna, ako to sve ne uradimo sami za sebe, nećemo biti dobri ni sebi samima, a neće nas takve neodgovorne hteti ni Evropa.

Intervju vodila: Vesna Vukajlović

Ovaj intervju objavljen je u biltenu Energetskog portala pod nazivom „Odgovorne kompanije, zaštita životne sredine„, objavljenom u martu 2016. godine.