Do sada je sasvim jasno da ugljen-dioksid ne treba da bude u atmosferi. Ako želimo da spasimo našu klimu, moramo da zaustavimo povećanje koncentracije ugljen-dioksida. Tamo gde se njegov nastanak ne može sprečiti, ne bi ga trebalo jednostavno pustiti u vazduh, već u meri u kojoj je moguće, ekološki skladištiti.
Jedna od mogućnosti, o kojoj se mnogo govori, jeste skladištenje ugljen-dioksida u zemlji. Kako se ponaša u zemlji i da li zaista može da dostigne stabilno stanje, pitanja su na koja treba odgovoriti. Tehnički univerzitet u Beču, Univerzitet Udine i Univerzitet Sapijenca u Rimu sproveli su kompjuterske simulacije koje bi dale odgovore na ova pitanja. Simulacije su obuhvatale 16.000 jezgra procesora koji su radili simultano.
Pod normalnim atmosferskim uslovima ugljen-dioksid je običan gas. Dva do tri kilometra ispod zemljine površine, pri visokom pritisku i velikoj toploti, ponaša se sasvim drugačije. Granica između tečnog i gasovitog agregatnog stanja prestaje da postoji. Tada govorimo o „super kritičnoj tečnosti“ koja prolazi kroz porozne stene. Razlike u gustini između podzemnih voda i ugljen-dioksida stvaraju struje konvekcije koje dovode do nastajanja tzv. „super ćelija“ veličine od tri do deset metara u prečniku. Neophodni su mehanizmi koji bi doveli do toga da se ugljen-dioksid trajno veže za druge supstance.
Pročitajte još:
„Saznanja do kojih smo došli, mogu se primeniti na različite vrste stena. Sada su nam poznati konkretni parametri sa kojima možemo da opišemo ponašanje ugljen-dioksida u zemlji što će nam pomoći da identifikujemo optimalne geološke strukture za skladištenje ugljen-dioksida“, objašnjava Marko de Poli sa bečkog univerziteta.
Izvor: EurocommPR
