Potencijalni razvoj nuklearnog energetskog programa u Srbiji probudio je veliko interesovanje kada je prvi put spomenut kao mogućnost. Tema koja decenijama nije bila na dnevnom redu sada naširoko privlači pažnju društva – od naučnika, ekonomista, novinara, do šireg građanstva. Izmene Zakona o energetici koje, između ostalog, uključuju i ukidanje moratorijuma, odnosno zabranu izgradnje nuklearnog postrojenja, temelj su za dalje odluke.

Budući da bi struka trebalo da vodi glavnu reč kada se raspravlja o temi od nacionalnog značaja, dobili smo nešto detaljnija objašnjenja od Dr Slavka Dimovića, direktora Instituta za nuklearne nauke „Vinča” – najvećeg multidisciplinarnog instituta na Balkanu. Iako smo suštinski tek zagrebali temu, pokušali smo da približimo koje bi to optimalno rešenje bilo za Srbiju i kako se formira stručni kadar – prvenstveno nuklearni inženjeri.

Nuklearna energija za baznu potrošnju

Odabir nuklearne energije otvara širok spektar vitalnih pitanja, ali isto tako nudi preko potrebne odgovore. S jedne strane, u nuklearnoj energiji leži rešenje u postizanju klimatskih ciljeva i napuštanju fosilnih goriva, uz najveće smanjenje emisija CO2 u odnosu na druge energente. Ali, nuklearna energija ne nudi samo ekološke benefite i brže kretanje kroz zelenu tranziciju, već gradi stub energetske bezbednosti jedne zemlje, omogućavajući stabilno snabdevanje energijom, koja potom ne zavisi od promenljivih cena, vremenskih uslova i političkih neizvesnosti. Kako objašnjava Dr Dimović, zadati klimatski cilj zahteva napuštanje fosilnih goriva do 2050. godine, dok istovremeno potrošačko društvo iziskuje sve više električne energije. Srbija je u tom kontekstu u svojevrsnom lavirintu, gde pomenuti ciljevi vrše pritisak i na našu privredu koja, ukoliko ne bude pratila ove tokove, gubi konkurentnost. S druge strane, šanse da Srbija napusti ugalj i pritom ostane energetski bezbedna vrlo su male. Naša zemlja je u lošoj situaciji sa fosilnim gorivima, jer to što mi posedujemo i koristimo zapravo je lignit – niže energetske vrednosti i toplotne moći, lošiji čak i u poređenju sa drugim vrstama uglja. Domaće rezerve nisu kvalitetne, niti ih ima u dovoljnim količinama, a uvoz uglja nije dobro niti dugoročno rešenje. Kada se sve uzme u obzir, uz penale i pritiske koji čekaju domaću ekonomiju, rešenje za samosnabdevanje i „zeleniju” privredu nameće se samo po sebi – nuklearna energija.

U FOKUSU:

• Odgovornost za održivost: poslovna praksa kao prilika za promenu
• Izazovi u primeni ESG principa
• Održivo poslovanje po meri kompanije ABB

Ipak, često se kao mana istakne da nuklearni projekti imaju tendenciju probijanja rokova, daleko više nego ostali infrastrukturni projekti. Iako kašnjenje u realizaciji projekata nije neuobičajeno, posebno u našoj zemlji, kod nuklearnih elektrana problem predstavlja i prekoračenje budžeta, koje ponekad dostigne i dvostruki iznos prvobitnih procena. Čak je i u Finskoj izgradnja jednog od najvećih reaktora kapaciteta 1,6 GW trajala 16 godina, navodi kao primer naš sagovornik. Uprkos ovim izazovima, ne bi trebalo zanemariti brojne prednosti koje nuklearna energija pruža.

Nakon katastrofe u Černobilju 1986. godine, mnoge zemlje širom sveta pojačale su svoje propise i kontrole kada je reč o nivoima radioaktivnosti. U tom momentu, Jugoslavija je usvojila vrlo stroge zakone u vezi sa kontrolom radioaktivnosti, postavljajući granice koje su četiri puta niže nego što su bile američke. Iako smo u bivšoj državi imali izuzetne stručnjake, nasleđivanjem moratorijuma zaustavljena je svaka vrsta naučnog i tehnološkog napretka.

Energetska strategija Srbije

Nacrt strategije za razvoj energetike u Republici Srbiji, koji je ove godine bio predmet javne rasprave, predviđa reforme u energetskom sektoru, koje uključuju postepenu implementaciju naplate za emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i ambiciozne ciljeve na polju OIE. Prema predviđanjima, do 2040. godine očekuje se da kapaciteti vetroelektrana i solarnih parkova dostignu preko 10 GW, a da oko 70 odsto energetskog miksa budu obnovljivi izvori energije. Otvorena je mogućnost razvoja nuklearne energije, iako je ovog puta ostala bez konkretnih i zadatih ciljeva. Odgovor Dr Dimovića na takve ambicije jeste da je realno računati na oko 30 odsto obnovljivih izvora u energetskom miksu Srbije – ne zbog nedostatka stručnog kadra, već posmatrano klimatski i meteorološki. Iako alternativne izvore energije i nuklearnu energiju ne treba upoređivati, s obzirom na to da su različite tehnologije, alternativni izvori treba da rade u simbiozi zbog sopstvenih performansi, dok nuklearna energija ima sposobnost da bude bazična i postojana. Tu se vraćamo na početak problema – najveći udeo proizvodnje električne energije u Srbiji čini ugalj, i čini se nemogućim u potpunosti ga napustiti i osloniti se isključivo na obnovljive izvore bez nekog krucijalnog energetskog rešenja, ali na pitanje da li bi trebalo da napustimo ugalj, odgovor je – da, smatra Dimović.

Kada govorimo o energetskim rešenjima, treba razmišljati u kontekstu deficita struje u Srbiji, koji je, kako je naveo sagovornik, oko 1,2 do 1,5 GW. Zbog toga, njegova preporuka ide u smeru kopiranja iskustva iz regiona, što smatra obično najpametnijim, jer se treba porediti sa zemljama u okolini, umesto sa Francuskom i Rusijom. Konkretno, Srbija je okružena ruskim reaktorima druge generacije, snage oko 1 GW. Reaktor druge generacije nalazio se i u Černobilju, ali sa grafitnim moderatorom, dok ga okolni reaktori nemaju jer su poboljšana verzija. Srbija pak može da računa na reaktore treće generacije, dok se trenutno u svetu razvija četvrta generacija torijumskih reaktora.

– Plan Srbije trebalo bi da se kreće u pravcu izgradnje jednog do dva konvencionalna reaktora snage 1,2 GW. Potencijalno drugo rešenje bili bi mali modularni reaktori, veličine tri do četiri naslagana frižidera, koji su snage do 300 MW i koje bismo mogli da instaliramo u napuštenim termoenergetskim postrojenjima – kaže naš sagovornik, iako prvu varijantu smatra najboljom za nas.

Priredila: Milica Vučković