Da li ste ikada pomislili da bi neko mogao da plati porez – zato što krave ispuštaju gasove? Zvuči kao šala, ali upravo se o tome ozbiljno raspravlja u jednoj evropskoj državi.

Kada sam odlučila da svoje obrazovanje usmerim ka ekologiji, nisam u potpunosti znala šta sve ta oblast obuhvata. U mom prvom razmišljanju, ekologija je značila pre svega smanjenje zagađenja prirode otpadom, ozelenjavanje prostora i brigu o životinjama. Međutim, nakon upisa na studije i početka rada u ovoj oblasti, moj pogled na ekologiju brzo se proširio. Bilo je izazovno povezati sve informacije i shvatiti koliko duboko ekologija prožima sve sfere društvenog života. Kroz nekoliko godina svakodnevnog proučavanja, otkrivala sam različite, ponekad i neočekivane aspekte ove teme. Jedna od novijih tema na koju sam naišla, vrlo me je zaintrigirala, zbog čega želim da je podelim sa vama.

Još na studijama razgovarali smo o tome koliko gasovi staklene bašte utiču na klimatske promene, a posebno se izdvaja metan – mnogo snažniji zagađivač od ugljen-dioksida. Tada me je iznenadila činjenica da su farme domaćih životinja, poput krava, veliki izvor tih emisija. Osim što se za uzgoj hrane koristi mnogo vode i prekopava zemlja (oslobađajući time zarobljeni ugljenik), same životinje proizvode metan prilikom varenja – koji izbacuju kroz, narodski rečeno, prdež.

Da, baš tako – izmet i gasovi koje ispuštaju domaće životinje postaju predmet jedne od najneobičnijih mera za koje sam čula do sada. Reč je o porezu na prdež, meri koju je donela zemlja poznata po inovativnosti i ekološkoj svesti – Danska.

Kada sam prvi put čula za porez na metan koji emituju farme u Danskoj, priznajem da sam se nasmejala. Ipak, kada sam počela da istražujem, shvatila sam da je ova tema daleko ozbiljnija i složenija nego što se na prvi pogled čini. Zbog toga sam želela da istražim šta zapravo stoji iza ove mere i zbog čega se zemlja poput Danske odlučila na ovakav korak.

Kako jedan porez na prdež može da utiče na čitavu zemlju?

Ova mera poznata je zapravo kao porez na flatulenciju ili Burp Tax i odnosi se na gasove sa efektom staklene bašte koje ispuštaju krave, ovce i svinje. Danska je odlučila da od 2030. godine farmeri plaćaju porez od 300 danskih kruna (oko 43 dolara) za emisije gasova koje njihove životinje ispuštaju, računato prema tome koliko metan šteti klimi – kao da je u pitanju ugljen-dioksid. Do 2035. godine, porez će se povećati na 750 kruna (oko 106 dolara).

Ono što mi je bilo posebno interesantno jeste da postoji mogućnost kako da se farmerima olakša ova mera i to kroz povraćaj poreza od 60 odsto. Način na koji ovo mogu da ostvare jeste da preduzmu mere za smanjenje emisije metana. Na prvu sam pomislila – a kako? Da li će životinje jesti dijetalnu hranu koja im neće proizvoditi toliko gasova? Nastavila sam da istražujem i saznala da sam donekle bila u pravu. Naime, to može da se ostvari promenom ishrane životinja, kroz posebne dodatke ishrani, zatim kroz primenu tehnologije koja stajnjak (životinjski izmet) pretvara u biogas i drugo.

Postavlja se pitanje zašto je Danska odlučila da baš za ovaj sektor uvede takve mere? Podaci na koje sam naišla pokazuju da poljoprivreda u ovoj zemlji zauzima oko 65 odsto teritorije, a da farme u zemlji imaju pet puta više svinja i krava nego stanovnika, zbog čega poljoprivredni sektor predstavlja možda i najvećeg zagađivača klime u Danskoj.

Podeljena mišljenja

Iako ova mera na prvi pogled deluje korisno, izazvala je brojna podeljena mišljenja. Neki je smatraju politički motivisanom, jer se farmeri vide kao najlakša meta za oporezivanje, dok se veći zagađivači poput saobraćaja i grejanja izbegavaju zbog političke nepopularnosti. Takođe, iako porez plaćaju farmeri, veruje se da će troškovi na kraju pasti na potrošače kroz više cene hrane. Pojedini su zabrinuti i zbog sve veće kontrole države nad proizvodnjom i tržištem, a dodatno se dovodi u pitanje tačnost procene emisija metana sa farmi.

Ne znam koliko će ova mera zaista biti efikasna, niti šta se sve krije iza nje, niti koliko su podeljena mišljenja osnovana. Ipak, porez na metan u Danskoj otvara važnu temu – kako da zaista smanjimo emisije u svim sektorima, pa i onima koji se često zanemaruju.

Zanimljivo je da Danska nije prva zemlja koja se odlučila na ovaj korak. Novi Zeland je 2022. godine uveo sličan porez na emisije gasova iz poljoprivrede, ali je nova vlada koja je došla na vlast, najavila njegovo ukidanje nakon brojnih žalbi poljoprivrednika. Ova situacija pokazuje koliko su ovakve mere osetljive i politički zahtevne, i postavlja pitanje – da li ovakvi modeli mogu opstati na duže staze?

Ostaje da vidimo da li će Danska uspeti da ostvari konkretne rezultate i postane primer drugim zemljama, ili će njen porez na prdež ostati samo još jedan primer koliko zelena tranzicija može biti kompleksna i nepredvidiva.

Katarina Vuinac