Moju planetu ne bih menjala ni za kakvo vanzemaljsko stanište. Ipak, za pojedine moćnike izgleda da ni najlepše ovozemaljske lokacije više nisu dovoljno uzbudljive – pa sve češće pogled (i budžet) usmeravaju ka Marsu. Zašto je čovečanstvo toliko uporno u nameri da naseli i crvenu planetu, ostaje pitanje. Ono što je izvesno jeste da se to neće dogoditi tako brzo – jer tehnologija kojom raspolažemo još uvek nije dorasla izazovima koje donosi život u tako ekstremnim uslovima.

Jedno od ključnih pitanja kada razmišljamo o dugoročnom prisustvu ljudi van Zemlje jeste na koji način ćemo obezbediti održive uslove za život. Recimo, transport građevinskog materijala sa Zemlje je logistički izuzetno složen i ekonomski neodrživ — a isto važi i za resurse neophodne za gajenje biljaka, mikroorganizama i drugih oblika života koji čine osnovu svakog ekosistema.

Kako stvoriti zatvoreni sistem koji ne samo da štiti ljude od ekstremnih uslova, već i omogućava gajenje organizama od kojih zavisimo – od hrane do kiseonika? To pitanje sve više pomera fokus sa tradicionalnih inženjerskih rešenja ka pristupima inspirisanim biologijom.

Zbog toga mi je pažnju privuklo nedavno istraživanje naučnika sa Harvardske škole za inženjerstvo i primenjene nauke – ne samo zbog inovativne upotrebe bioplastike i algi u ekstremnim uslovima, već i zbog promene perspektive koju donosi: umesto da sve što nam treba nosimo sa sobom, možemo li deo potrebnih resursa uzgajati na licu mesta, u uslovima sličnim onima na Marsu?

U pitanju je eksperiment u kom je tim profesora Robina Vordsvorta uspešno uzgajao alge u uslovima sličnim onima na Marsu, koristeći bioplastiku kao osnovu za zatvoreno stanište. Konkretno, korišćena je Dunaliella tertiolecta, poznata po svojoj otpornosti i sposobnosti fotosinteze u otežanim uslovima. Alge su rasle unutar komore od polilaktične kiseline, bioplastike koja je propuštala svetlost, ali istovremeno blokirala štetno UV zračenje.

Značaj ovog eksperimenta je višestruk. Prvo, pokazuje da je moguće stvoriti kontrolisano okruženje pogodno za fotosintetske organizme čak i pri pritisku od samo 600 paskala – što odgovara atmosferi Marsa. Drugo, komora je uspešno stabilizovala tečnu vodu, što je ključni izazov u uslovima niskog pritiska. Treće, i najvažnije, ideja da se bioplastika može lokalno proizvoditi pomoću algi otvara mogućnost stvaranja sistema zatvorene petlje – gde stanište i organizmi u njemu uzajamno podržavaju svoj opstanak.

U tom kontekstu, bioplastika nije samo zamena za industrijske materijale, već potencijalna osnova za održivu infrastrukturu van Zemlje. Koncept se razlikuje od tradicionalnog, inženjerskog pristupa zasnovanog na dovozu i skladištenju materijala: ovde govorimo o sistemu koji raste i obnavlja se lokalno, pomoću bioloških procesa.

Zanimljivo je i da se istraživači nisu zaustavili na Marsu. Sledeći korak je testiranje ovih sistema u vakuumu, što bi ih učinilo primenljivim na Mesecu i u dubokom svemiru. Paralelno s tim, razvijaju funkcionalan sistem zatvorene petlje koji bi mogao da integriše proizvodnju, rast, zaštitu i adaptaciju u jedinstvenu, efikasnu celinu.

Važno je napomenuti da se ovakve tehnologije ne razvijaju samo za budućnost svemirskog naseljavanja. Mnogi principi koji stoje iza njih – kružni sistemi, lokalna proizvodnja, smanjenje oslanjanja na spoljne resurse – direktno su primenljivi i u kontekstu održivosti na Zemlji.

Ovakva istraživanja ne nude konačna rešenja, ali predstavljaju konkretne korake ka samoodrživim sistemima. U tom smislu, bioplastična staništa sa algama možda neće biti prvi domovi na Marsu – ali mogu biti važna osnova za promišljanje načina na koji gradimo i održavamo život, bilo gde u Sunčevom sistemu.

Milena Maglovski