Između mita i odgovornosti

Da li je dovoljno da na nekom proizvodu ima oznaka ECO, 100% NATURAL ili 100 % BIO, da budemo sigurni da ćemo njegovom kupovinom učiniti nešto dobro za sebe i planetu? Koliko smo osvešćeni kao potrošači i da li treba više da razmišljamo o tome šta kupujemo? Iako se velike korporacije koje drže tržište sve više okreću zelenoj ekonomiji, ekološki aktivisti tvrde da nije sve tako kako izgleda i da svi mi kao pojedinci itekako imamo prava, prostora i obavezu da utičemo na tržište i kontrolišemo velike igrače.

Svi znamo za Nestlé proizvode. Gotovo da nema potrošača koji nije probao njihovu kafu, čokoladu, musli ili sladoled, a nekima su baš Nestlé proizvodi omiljeni. Za ovaj ugled Nestlé se bori već 150 godina, otkad je švajcarski preduzetnik Hajnrih Nesle, polovinom 19. veka, prvi put napravio uspešnu formulu adaptiranog mleka za bebe, a ubrzo i prvu mlečnu čokoladu. Danas je Nestlé najveća prehrambena kompanija na svetu, multinacionalna korporacija koja posluje u 189 zemalja, ima 447 fabrika i zapošljava 339.000 ljudi. Istovremeno je i jedan od najvećih akcionara najveće kozmetičke kompanije na svetu L’Oreal. Ne, ovo nije reklama za ovaj poznati brend. Ovo je samo mala ilustracija koliko su Nestlé proizvodi sveprisutni na tržištu i koliko kompanija svojom masovnom proizvodnjom, u suštini, utiče na živote svih nas, pa i na zdravlje planete. Ipak, da li ovako ogroman uticaj koji ima jedna kompanija prati srazmerno visoka društvena i ekološka ogovornost u poslovanju i načinu proizvodnje? U kompaniji Nestlé reći će vam da je očuvanje životne sredine za njih imperativ. Kao potpisnik povelje Ujedinjenih nacija, Nestlé se obavezao da preduzme konkretne mere u borbi protiv klimatskih promena, s ciljem da do 2030. godine prepolovi emisiju gasova sa efektom staklene bašte, a da do 2050. godine dostigne nulti uticaj na životnu sredinu.

„Najveći potencijal kompanije Nestlé za to je u poljoprivredi. Fokusirani smo na očuvanje i restauraciju šuma, agrošumarstvo, prakse regenerativne poljoprivrede i zaštitu tla, a samo u toj oblasti već možemo da utičemo na čak 70 odsto emisija”, kaže za Energetski portal Ivanka Stojnić, menadžerka za održivi razvoj kompanije Nestlé za jugoistočno evropsko tržište. 

Zelena strategija poslovanja, poput ove, nešto je što se danas gotovo u svim velikim kompanijama podrazumeva. Istina, ekološki aktivisti ih, generalno, prihvataju sa rezervom, dok oni radikalniji svrstavaju velike korporacije a priori u loše momke. Milja Vuković, osnivačica Facebook grupe Za manje smeća i više sreće – Zero & Low Waste Serbia, jedna je od onih koji na velike korporacije gledaju kritički, ali se trudi da razume njihovo mesto u celini, svesna da u ovom istorijskom trenutku one imaju veliku odgovornost i da je vrlo važno da ubrzano počnu da menjaju svoje pristupe. A kao posvećena ekološka aktivistkinja, koja duboko veruje u građansku incijativu, ističe da je na nama građanima i zakonodavstvu da to zahtevamo, podržimo i pratimo. Za nju je ključni problem u tome što smo, bez obzira na sve zelene strategije, suštinski i dalje zaglavljeni u potrošačkom društvu koje nas je i dovelo do globalnog kolapsa.

„Kapitalistički konzumeristički pristup, koji velike korporacije predstavljaju, počiva na ideologiji konstantnog rasta. Takav pristup je neodrživ. Nije nikakvo rešenje da pređemo na zelenu ekonomiju ili regenerativnu poljoprivredu ako i dalje zadržavamo ideologiju konstantnog rasta. Jer, šta je, u stvari, zaista to što raste? Da li raste socijalna pravda, da li rastu ulaganja u obrazovanje i umetnost, da li imamo zdraviju životnu sredinu, da li su ljudi zdraviji i srećniji? Šta je to što u našim, savremenim društvima raste? Raste količina otpada, koji galopirajućim tempom uništava planetu, i raste profit, jer je ceo naš ljudski potencijal sveden na to da budemo potrošači”, kaže Milja Vuković i navodi slikovit primer: trenutno u svetu proizvodimo 120 odsto hrane potrebne da se ishrani stanovništvo planete, dok istovremeno bacamo istorijski nezapamćen procenat hrane – od 30 do 40 odsto. Drugim rečima, proizvodimo da bi bio ostvaren zacrtan profit kompanija, a ne da bi se ljudi nahranili. 

Naravno, važna je i zelena strategija, da proizvodnja bude što više ekološka, da se čuva životna sredina, vodi računa o otpadu, više koristi čista energija, da ambalaža bude ekološka… Mnoge velike korporacije već su se preorijentisale na ovakve ciljeve, između ostalih i Nestlé koja je 2018. godine u svojoj proizvodnji koristila 34,5 odsto električne energije iz obnovljivih izvora.

„Kada je reč o Srbiji, sa EPS-om smo početkom 2019. godine potpisali ugovor o kupovini 100 odsto zelene energije iz hidroelektrana. Na taj način smo ovaj cilj lokalno već postigli”, ističe Ivanka Stojnić i dodaje da je njihova fabrika u Surčinu 2019. godine postala prva u Srbiji koja je postigla ambiciozni Zero Waste to Landfill cilj, što znači da ni gram otpada iz fabrike ne završava na deponijama, već se reciklira ili koristi u druge svrhe, dok se ostaci hrane koriste za proizvodnju organskog đubriva.

„Naravno, ne zaustavljamo se tu, već nastavljamo da smanjujemo potrošnju energije u fabrici i da menjamo pakovanja naših proizvoda, uvodeći reciklabilne materijale. Pitanje plastičnog otpada koji se ne reciklira i tako završava u našoj okolini, takođe je jedan od najvažnijih izazova sa kojima se svet suočava. Zato se Nestlé obavezao da će do 2025. godine 10 odsto ambalaže proizvedene u kompaniji biti reciklabilno i da će u istom periodu smanjiti upotrebu devičanske plastike za jednu trećinu. Dosadašnjim ulaganjima, uspeli smo da 87 odsto naše ukupne ambalaže i 66 odsto plastične ambalaže učinimo reciklabilnim. Na ovom našem zelenom putu, nastavljamo da investiramo u nove tehnologije i temeljne promene naših proizvoda i poslovanja širom sveta”, kaže Ivanka. 

Iako je ovakav korporativni pristup nešto za šta se aktivno zalaže, Milja Vuković napominje da je neophodno da kao potrošači i građani ispratimo sve ove procese i da, ako smo ekološki osvešćeni, kupujemo sa kritičkom distancom. 

„Kao upućeni kupci možemo da podržimo one proizvode koji imaju ekodizajn ambalaže, a to su goli proizvodi. To znači da su bez ambalaže, ili da je ambalaža napravljena od reciklabilnih materijala, materijala iz obnovljivih izvora… Potrebno je da znamo i pratimo u kolikom procentu se taj konkretni materijal u našoj zemlji zaista i prikuplja i reciklira, u suprotnom, on opet samo završava na deponiji, bez obzira na teoretsku mogućnost njegove reciklaže”, kaže ona i dodaje da se to isto odnosi i na upotrebu zelene energije, tačnije, da kao građani treba da zahtevamo transparentnost procesa proizvodnje i prodaje ove energije. 

„Da li je dovoljno da nešto bude zelena energija ako dolazi iz hidroelektrana ili mini hidroelektrana? Ko god iole poznaje ove proizvodne procese zna da tu postoji puno sivih, a i crnih zona tumačenja ovog pojma. Činjenica je da velike kompanije po mnogim aspektima unapređenja proizvodnih procesa prednjače u našoj sredini i uvode neke više standarde, ali istovremeno samo od snage naše države, pre svega inspektorskog aparata i pravosudnog sistema, zavisi da li će svi procesi zaista biti i proveravani i da li će propusti biti kažnjavani”, ističe Milja. 

Još jedna važna stvar koju možemo da uradimo kao zainteresovani građani, dodaje ona, jeste da pratimo i podržimo aktivističke organizacije koje se bave istraživanjem i tužbama protiv velikih korporacija, naročito ako neka kompanija ima tužbe za dečiji robovski rad ili za nelegalno iscrpljivanje vodnih izvora, za nehuman tretman radnika, za zagađenje životnje sredine i ako se te tužbe redovno ponavljaju.

„Trebalo bi jednostavno da razmislimo da li želimo da svojim novcem podržimo poslovanje te kompanije. Reakcija treba da postoji: od najmanje reakcije, na primer, da bojkotujemo te proizvode, pa do snažnijih reakcija kao što su protesti i slično”, kaže Milja Vuković. 

Priredila: Jovana Canić

Tekst u celosti možete pročitati u Magazinu Energetskog portala VODNI RESURSI.