Na obalama vodom najbogatije reke sveta Amazon smestila se najveća prašuma sveta. Drveće se proteže na oko 5,5 miliona kvadratnih metara i ozelenjava ukupno devet zemalja Južne Amerike. Priroda je najviše blagonaklona bila prema Brazilcima, darujući im 60 odsto Amazonije, verovatno potpuno nesvesna da će je oni, na čelu sa Žairom Bolsonarom, u nekom budućem trenutku uzeti zdravo za gotovo. Pod svojim granama obraslim lišćem je napravila dom za više od tri miliona vrsti flore i faune i oko milion domorodaca – ali se njihove porodične krošnje trenutno nalaze pod pretnjom od vatre.

Ako vas nije briga za neke tamo, hiljadama kilometara udaljene, biljke, životinje i ljude, zar vas nije briga za vas same? Gori nam pod nogama, ali nam gori i nad glavama – i to vazduh. Stabla Amazonije obezbeđuju čovečanstvu oko 20 odsto neophodnog kiseonika, a kao neki od najznačajnijih usisivači ugljenika zaslužni su i za usporavanje klimatskih promena.

Brazilski institut za istraživanje svemira je ove godine zabeležio više od 73 hiljade požara, što je porast od 83 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a njegovi stručnjaci istakli su da taj broj ne može da se pripiše isključivo suvom vremenu i prirodnim pojavama.

Otkako se malopre pomenuti Bolsonaro u januaru zavalio u predsedničku fotelju, skočio je nivo rašumljavanja zbog toga što podržava poljoprivrednike u njihovim vatrenim osvajačkim pohodima. Zašto ljudi besomučno krče Amazoniju ukoliko se negativne posledice odražavaju i na njih?

Glavni razlog krije se u činjenici da su poljoprivrednicima za prehranu stoke neophodni ogromni pašnjaci – čak devedeset i jedan odsto očišćene površine Amazonije koristi se za ispašu. Svetsko stanovništvo neprestano se uvećava, a samim tim se rast i potražnja za hranom. Kako bi se zadovoljili sve veći apetiti naše civilizacije, Amazonska džungla strada kao prepreka koja stoji između uzgajivača i zarade i potrošača i njihovih punih stomaka.

Najgori aspekt krčenja je što poljoprivrednici neretko namerno podmeću požare kako bi oslobodili prostore za sebe. Vatra ne samo da razara šumske kapacitete, već u vazduh ispušta i veliku količinu štetnih gasova. Pored ispaše stoke, iskrčeno zemljište koristi se i za gradnju novih poljoprivrednih gazdinstava i uzoravanje njiva, pre svega pod sojom.

Posečena stabla upotrebljavaju se i u drvnoj industriji koja, iako je očigledan krivac za rašumljavanje, snosi odgovornost za, uslovno rečeno, samo 3 do 4 odsto krčenja Amazonske prašume. Još jedan od motiva “brisanja” džungle je i gradnja infrastrukture, kao i rudarstvo.

Neodgovorno upravljanje resursima ne bi nas prvi put dovelo do njihovog potpunog gubitka. Ipak se postavlja pitanje – šta onda? Da li bi u današnjem svetu “dogoreti do panja” moglo da zameni staro kazivanje “dogoreti do nokata”?

Jelena Kozbašić