Tema je opet – smeće, ali ovoga puta, svemirsko!
Šta mislite da svo ovo đubre koje doslovno guši našu planetu samo elegantno spakujemo u raketu i pravac – Mesec, ili još bolje, Sunce!
Sa stanovišta fizike, moguće je poslati smeće na put bez povratka, ali nemojte se previše uživeti u ovaj naučno-fantastični scenario jer, odmah da vam kažem, slanje otpada u svemir neće se nikada desiti. Evo i zašto.
Cena je da te glava zaboli…
Sigurno već znate da lansiranje svake rakete debelo košta, mada možda niste sigurni koliko tačno.
Pa evo ovako – cena jednog lansiranja je između 60 i 300 miliona dolara, pri čemu težina letelice mora biti što je moguće manja. Sa svakim dodatim kilogramom raste i cena lansiranja, a kada bismo hteli da lansiramo smeće u svemir, to bi nas koštalo 22.000 dolara po kilogramu. Čak i ako bismo nekim čudom uspeli da smanjimo cenu na 1.000 dolara po kilogramu, samo Ameriku bi to koštalo oko 200 milijardi dolara svakog dana!
Neverovatnih 200 miliona dolara košta da se lansira raketa Ariane sa 15.432 kilograma korisnog tereta, a kada bismo želeli da lansiramo smeće koje se proizvede samo jedne godine, bilo bi nam potrebno 33 bilijarde dolara. Verujem da vam je sada sve jasno.
Takođe, pored težine letelice i omraženog smeća, veliki teret predstavljalo bi i gorivo nepohodno za ovaj poduhvat čime cena raste do nezamislivih brojki. I ne samo to, da bismo se usudili da lansiramo čak i zanemarljive količine smeća, bila bi nam potrebna daleko snažnija i veća raketa od onih koje je svet do sada video.
Ipak, sve i da ostvarimo neophodne tehničke uslove kako bismo konačno ispratili otpad u svemir, ovakvim potezom na kocku se stavlja sudbina čitave Planete.
… a rizik je preveliki
Okej, možda ne moramo lansirati tone i tone svakodnevnog otpada, ali hajde makar da se otarasimo radioaktivnog otpada i time malo rasteretimo našu napaćenu Zemlju.
Teško, jer bi bilo potrebno oko 9.000 raketa kako bi se nuklearni otpad uklonio samo iz SAD-a, a i pored prevelike cene, rizik ovog poduhvata jednostavno je previsok.
Svako lansiranje, ma koliko da je raketa pouzdana, može se završiti neuspehom, a kada su u pitanju rakete opterećene nuklearnim otpadom,
neuspeh bi značio katastrofu – na hiljade tona radioaktivnog otpada nasumično bi se raspršilo svuda po svetu.
Takođe, rizik je ogroman i kada bismo se usudili da lansiramo bezopasno smeće koje svakodnevno u kesama iznosimo iz svojih domova. Ako bi stvari pošle po zlu, đubre bi se moglo naći u zemljinoj orbiti čime bi se u potpunosi onesposobila svemirska putovanja i uništila većina satelita zbog povećanog rizika od sudaranja.
Količina svemirskog smeća koju čine delovi satelita i raketa već je zabrinjavajuća, a kako se svemirski otpad kreće brzinom od 40.000 km/h, i najmanji komadić može da izazove veliku štetu.
Moguće je i da svemirsko đubre ponovo uđe u zemljinu atmosferu i sruši se na zemlju velikom brzinom, a možda stari televizor, za koje ste mislili da ste ga se otarasili, padne baš u vaše dvorište.
Dakle, bolje da se držimo dalje od ove ideje da ne bismo zagadili svemir na isti način na koji smo ‘udesili’ Zemlju. Umesto da maštamo o letelicama koje odnose đubre sa Zemlje dok hiljade ljudi maše i briše suze radosnice, bilo bi bolje da se vratimo u realnost. Reciklaža, upotreba biorazgradivih materijala i korišćenje višenamenskih ekoloških proizvoda su naša šansa da sačuvamo planetu, a raketama i astronautima puno sreće u istraživanju svemira, mada na taj put neće nositi đubre.
