Mastilo se još uvek nije osušilo na strateškim razvojnim dokumentima, eksperti za četvrtu industrijsku revoluciju još uvek usavršavaju svoja znanja, a Evropska komisija je, sasvim neočekivano, lansirala novu inicijativu sa iznenađujućim nazivom: Industrija 5.0. U čemu je tajna ovakvog kopernikanskog preokreta? Da li je Industrija 4.0, odnosno četvrta industrijska revolucija kako su je mnogi nazivali, postala prevaziđen razvojni koncept? Epizoda koja je trajala tek desetak godina, a onda nestala sa političke agende birokratije iz Brisela pre nego što su relevantne razvojne politike uopšte mogle da se sprovedu. Da li smo zaista došli u fazu kada je dinamika društvenog razvoja dostigla takvo ubrzanje da su ciklusi revolutivnih promena ekonomskih paradigmi, nečega što bi trebalo retko da se dešava, dosegli paradoksalne razmere i postali kraći od vremenskih okvira politika kojima pokušavamo da uređujemo našu ekonomsku stvarnost? Ili se, možda, radi o nečem sasvim drugom.

Revolucije koje su menjale čovečanstvo

Da bi se ponudio mogući odgovor na postavljena pitanja (a nameće se i mnogo drugih) treba krenuti od samog pojma industrije i industrijske revolucije. Ljudski rod je u svojoj modernoj istoriji prošao kroz nekoliko evolutivnih faza razvoja društvenog organizovanja (čovek je pre svega društveno biće). Većina teorija društvenog razvoja prepoznaje tri ključne evolutivne faze. Prva je bila takozvana kognitivna revolucija, za koju se smatra da se desila pre nekih stotinak hiljada godina. Zatim je usledila naredna velika promena koja je trajno izmenila čovečanstvo – agrarna revolucija.

Ona se desila pre desetak hiljada godina i razvijala se postepeno, kroz jedan dug period od nekoliko hiljada godina. Ključni produkt agrarne revolucije je agrarna ekonomija, koja nas je odvojila od sakupljačkog načina života i preživljavanja, omogućila formiranje prvih zajednica, zatim i gradova, pa i osnovnih odrednica civilizacije kakvu danas poznajemo. Agrarna ekonomija je omogućila pojavu zanata, pisma, monoteističkih religija i mnogo toga drugog, uključujući i filozofiju, nauku, tehnologiju i posebno bitno, inženjerstva. Treća velika promena je pojava industrije.

Industrija je produkovala industrijsku ekonomiju, najdinamičniju i najekstenzivniju promenu od svih velikih promena, koja je eksplozivno izmenila sve aspekte dotadašnjeg modela življenja, uspostavljajući sasvim nove oblike društvenih ponašanja i kulturu opšte (industrijska kultura). Industrijska kulturna matrica je bilo toliko različita, da je jednostavno neuporediva sa onim što je postojalo do pojave prvih fabrika, parnih i alatnih mašina.

Industrijska revolucija, koja se kao dubok društveno-tehnološki transformativni proces desio sredinom osamnaestog veka, dakle manje od 300 godina od danas, nastala je kao rezultat jednog složenog društvenog konteksta. Pojava liberalizma je svakako jedan od njegovih najbitnijih konstituenata. Dalje, pojava nauke. Odnosno, Bekonovo preuređenje razumevanja saznajnih procesa, koja je, sa jedne strane, tada preovlađujuću klasičnu filozofiju značajnim delom usmerilo ka empirizmu i izučavanju prirode, odnosno ka filozofiji prirode, a sa druge strane, saznajne procese dovelo u radikalno novu društvenu ulogu.

Bekon je u znanju prepoznao moć, nešto što nikada do tada u ljudskoj istoriji nije dovođeno u kontekst te vrste. Moć nad prirodom, nauka kao novi instrument (Novum Organum, upravo se tako zove knjiga Frensisa Bekona, objavljena 1620. godine, u kojoj je on izložio svoje ideje, revolucionarne po sebi, sa očiglednom refleksijom na Aristotelov Organon) kojim se čoveku pruža mogućnost da znanjem pokori prirodu i podredi je svojim potrebama.

I na kraju, pojava modernog kapitalizma kao treći konstituent, odnosno radikalno drugačije razumevanje pojma bogatstva kojem čovek, pojedinac i zajednica prirodno teže, a čiji su principi, kao i principi političke ekonomije, možda najbolje fundirani u radovima škotskog filozofa i mislioca Adama Smita (An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, 1776).

Ovde bi, radi kompletnosti , uz koncept kapitala trebalo dodati i koncept rasta, kao ključne odrednice modela ekonomskog i društvenog razvoja. Misli se na razvoj baziran na rastu, rastu kao konačnom cilju za koji se veruje samo on može da produkuje bogatstvo i prosperitet (što dalje nameće pitanje da li je moguć prosperitet koji nije zasnovan na rastu, kao ekonomskom imperativu).

Nastao u ovakvom društvenom kontekstu i u neraskidivoj i dubokoj interakciji sa sveukupnim društvenim procesima, koncept industrijske ekonomije se menjao pod uticajem rastućih tehnoloških znanja, s jedne, ali podjednako i pod uticajem složenih društvenih procesa, s druge strane. Ovim promenama, odnosno pojavnim oblicima jednog te istog koncepta, koje su u osnovi evolutivnog karaktera, volimo da dajemo atribut revolutivnosti .

Danas znamo za prvu i drugu industrijsku revoluciju, čije su ontološke odrednice dominantno izvedene iz pripadajuće proizvodne paradigme, ali takođe i iz energetskog režima na kojima su te proizvodne paradigme bile bazirane. Naravno, ovde treba pridodati informaciono-komunikacione tehnologije. Njihov značaj je presudan, jer ta vrsta tehnologija oblikuje proces disperzije znanja, odnosno onoga što generalno nazivamo demokratizacijom znanja bez koje industrijska kultura ne može da postoji.

Oštar zaokret

Stupanjem na dužnost nove Vlade Evrope koju predvodi politička grupacija na čijem čelu je Ursula fon der Lajen, definisani su novi strateški prioriteti i ciljevi održivog razvoja Evrope (EU 2030 SDGs). U tom kontekstu, marta 2020. godine predstavljena je nova industrijska strategija sa novom vizijom industrijskog razvoja Evrope do 2030. godine i na dalje. Pored novine sadržane u takozvanoj dvojnoj tranziciji – zelene i digitalne, nova industrijska strategija je donela još jedan prioritet – holistički pristup industrijskom razvoju sa fokusom na ukupan industrijski ekosistem.

Kao direktna posledica, pojavljuje se Industrija 5.0. Ona se nudi kao nova razvojna paradigma Evrope, koja je suočena s trostrukim imperativom da se (a) zaštiti, (b) pripremi i (c) transformiše, u svom traganju za boljim modelom napretka posle jedne od najtežih pandemija u modernoj istoriji čovečanstva, ali i u traganju za boljim modelom napretka kako bi se pronašlo funkcionalno rešenje za najveći izazov s kojim se čovečanstvo ikada suočilo – klimatske promene i kolaps biološkog diverziteta.

Izazov je ogroman. Globalnih razmera. A u svojoj suštini društveni, jer trostruki imperativ nije ništa drugo do beg iz postojećeg režima industrijske ekonomije bazirane na iscrpljenom konceptu druge industrijske revolucije i ubrzana potraga za novim modelom održivog i mirnog življenja globalne populacije od 8 milijardi ljudi, ograničene konačnim kapacitetima planete.

U kritičkom odnosu prema postojećim strategijama industrijskog i ukupnog društvenog razvoja postalo je sasvim jasno da oslanjanje na paradigmu baziranu na kontinualnom rastu, koja počiva na intenzivnim ekstraktivnim procesima u odnosu na životnu sredinu, nema kapacitet da dosegne stanje održivosti unutar planetarnih granica. Naprotiv, upravo ekstraktivni model razvoja i kapitalizam kakvim ga danas poznajemo, su generatori problema koji su čovečanstvo doveli u stanje duboke nestabilnosti, problema koje grčevito pokušavamo da rešimo.

U izveštaju objavljenom početkom 2022. godine od strane nezavisne, adhok ekspertske grupe ESIR koju je formirala Evropska komisija – Industry 5.0: A Transformative Vision for Europe – Governing Systemic Transformations towards a Sustainable Industry, ESIR Policy Brief No. 3, European Commission, Directorate-General for Research and Innovation, Directorate G – Common Policy Centre, postoji i poglavlje koje nosi vrlo indikativan naziv: “Industry 4.0 is not the right framework to achieve Europe’s 2030 goals”.

Ovakva eksplicitna kvalifikacija nužno navodi na zaključak da četvrte industrijske revolucije nije ni bilo, da je sve samo teorijsko-politički konstrukt i da je razumevanje industrijskog razvoja koji je kroz medijski zavodljivu frazu Industrija 4.0 podrazumevan, jednostavno neadekvatan.

Ekspertska grupa za ovakav kategorički stav nudi široku argumentaciju. Njena je suština u tome da je tako postavljen razvojni model u svojoj biti isključivo tehnološki, fokusiran samo na novonastajući koncept takozvanih kibernetsko-fizičkih objekata i sistema (konstrukt koji je pre petnaestak godina kreiran od strane NSF USA kao jedan od poziva za istraživačke projekte), i da sveobuhvatna digitalizacija lanaca stvaranja vrednosti, izolovana od drugih sadržaja, nema dovoljan kapacitet za rešavanje klimatskog i ekološkog “vanrednog stanja” na planeti, niti za rešavanje nagomilanih tenzija koje su posledica različitih oblika društvenih nejednakosti.

I ne samo to, u negativnom kritičkom vrednovanju tog razvojnog koncepta na koji su Evropa i svet potrošili više od jedne decenije, konstatuje se da on ne samo da nema dovoljan transformativni kapacitet, već da zapravo hrani one poslovne modele i ekonomsko razumevanje koji su uzroci pretnji sa kojima se danas suočavamo: “On the contrary, it (paradigma Industrija 4.0, komentar autora ovog teksta) is structurally aligned with the optimisation of business models and economic thinking that are the root causes of the threats we now face.”

Uz to, treba spomenuti i kritiku da je sadašnja digitalna ekonomija bazirana na “winner-takes-all” poslovnom modelu, koji produkuje tehnološke monopole i ogromne društvene nejednakosti. Očigledno, razvojni koncept sadržan u frazi Industrija 4.0 pati od ozbiljne konstrukcione greške, jer mu nedostaju one dimenzije koje bi učinile mogućom sistemsku transformaciju suštine postojećeg režima funkcionisanja industrijske ekonomije Evrope (i sveta), a pre svega rasprezanja iskorišćavanja prirodnih resursa od negativnog uticaja na životno okruženje, klimu i društvo.

Te dimenzije uključuju:

-regenerativne aspekte industrijske transformacije, kako bi se obuhvatila cirkularna ekonomija i pozitivne/regenerativne povratne sprege, ali ne kao nadogradnja postojećeg, već kao ključna komponenta konstrukcije kompletnih lanaca stvaranja vrednosti;

-inherentno socijalna dimenzija, koja nameće potrebu dobrobiti radnika, nužnost njihove društvene inkluzije i uvođenje i/ili osvajanje onih tehnologija koje ne zamenjuju, već nadopunjuju čovekove sposobnosti kad god je to moguće; i

-obavezna ekološka dimenzija kroz koju se stimulišu oni transformacioni procesi koji eliminišu korišćenje fosilnih goriva, uvećavaju energetsku efikasnost, oslanjaju se na prirodna rešenja, regenerišu prirodne ponore ugljenika, obnavljaju biološku raznolikost i produkuju nove načine ekonomskog i društvenog razvoja koji uvažavaju međuzavisnosti koje postoje unutar prirodnih ekosistema.

Ovakvo proširenje prostora strateškog delovanja u reindustrijalizaciji Evrope, odnosno onoga što Evropa naziva svojom industrijskom renesansom (ključna motivaciona a i suštinska fraza evropskih industrijskih politika posle kolapsa globalnog svetskog finansijskog sistema iz 2008, čiji se uticaj još uvek oseća, mada je preplavljen kriznim stanjima izazvanim C19 pandemijom i vojnom intervencijom na prostoru Ukrajine), unosi u razvojne politike dramatično viši nivo kompleksnosti, neuporedivo viši od onoga što je transformacija kroz razvojni koncept Industrija 4.0 predviđala i praktično donela u protekloj deceniji njene bučne primene.

Međutim, prethodnim se ne iscrpljuje zaokret u odnosu na Industriju 4.0 koji nudi neka prilično iznenađujuća rešenja i razmišljanja. Konkretno, kreatori evropskih politika u paradigmi Industrija 5.0 pre svega nude strateški bitan i odlučan otklon od postojeće prakse neoliberalnog kapitalizma i njegovog isključivog fokusa na proizvodnju za profit i “primat dioničara“, i nasuprot tome, smatraju nužnim usmeravanje ka uravnoteženijem pogledu na vrednosti, njihovo određivanje kroz dugoročne vremenske okvire (nasuprot odmah i sve) i multivalentnom razumevanju koncepta kapitala, podjednako ljudskog kako i prirodnog, i naravno finansijskog.

To naravno implicira napuštanje doktrine Miltona Fridmana u kojoj su profit i interes deoničara, prva i konačna odrednica društvene odgovornosti biznisa, time i industrijskog i ukupnog ekonomskog razvoja.

Polazeći od prethodno navedenog, moguće je kritički suditi o aktuelnom trenutku. Koncepte industrijskog razvoja metaforički nazvanim Industrija 3.0, Industrija 4.0 i najnoviji, Industrija 5.0, možemo razumeti samo kao pokušaje stratega i planera ekonomskog razvoja da u dramatično ugroženom životnom kontekstu u odnosu na onaj koji je izrodio industriju i u kojem se desila industrijska revolucija, očuvaju koncept industrijske ekonomije i za generacije koje će tek doći.

Moramo da budemo svesni činjenice da je promena režima funkcionisanja ekonomskog sistema koji hrani našu civilizaciju u jednom najširem smislu značenja te reči prevashodno društvena promena, vrlo kompleksna po svojoj prirodi i spora zbog enormne inercijalnosti društvenog sistema, a da su tehnologija i znanje, pre enejbleri nego pokretači.

Naša civilizacija se nalazi u fazi istrošenog koncepta druge industrijske revolucije. Ostajemo bez fosilnih izvora, energetske baze koja je pokreće. Ostajemo i bez sirovina. A razorili smo i kontaminirali životno okruženje do takvih razmera, da se planeta nalazi u stanju dubokih poremećaja, tako dubokih da nesumnjivo živimo u potpuno novoj razvojnoj fazi planete koju moramo da nazovemo antropocenom (geološko doba koje je trajno obeleženo ljudskom aktivnošću).

Industrija 5.0, prema svojim strateškim odrednicama i razumevanjima koje stoje iza toga, a bez obzira kako je nazivali, je zapravo još jedan pokušaj da se pronađe putanja održivog izlaska iz alarmnog stanja u kojem se čovečanstvo nalazi. To je nova razvojna paradigma kojom se napušta partikularnost koncepta Industrije 4.0, i tehnološkoj dimenziji gotovo isključivo fokusiranoj na digitalne tehnologije i digitalizaciju, dodaju nove dimenzije koje toj paradigmi dodaju holistički i time, bitno napredniji smisao. I taj holistički pristup je imperativan, jer imamo samo dve alternative za budućnost.

Prva je da kroz pristupe kakvi se nude kroz Industriju 5.0 pronađemo čarobnu formulu potrebnih ekonomskih i društvenih transformacija i da kroz radikalnu punktualnu promenu koju bi mogli da nazovemo trećom industrijskom revolucijom, očuvamo koncept industrijske ekonomije i uđemo u doba novog održivog razvoja baziranog na generativnoj kulturi.

Druga alternativa je pesimistička. To je istrajavanje na postojećim modelima, scenario sloma industrijske ekonomije i povratak čovečanstva u preindustrijsku kulturu. Od političkih odluka i ozbiljnosti kojom će one biti sprovođene zavisi kojom putanjom ćemo se kretati i kakav će konačni ishod biti dosegnut.

Izvor: Časopis Industrija