Ako se u narednom periodu ne popravi odnos prema zemljištu, Vojvodina bi od „žitnice Evrope“ mogla da postane pustinja, upozoravaju stručnjaci. U poslednjih pedesetak godina nivo organske materije drastično je opao. Nekada je čak tri četvrtine oranica na severu zemlje imalo više od pet odsto humusa – danas takav sastav ima tek jedan odsto njiva. Ovu degradaciju stručnjaci nazivaju tihim ubicom zemljišta.

Tihi ubica zemljišta uveliko hara Srbijom. Ukoliko se ne zaustavi, proizvodnja hrane mogla bi da bude upitna u narednim decenijama, ističu stručnjaci.

„Postoji dosta degradacionih procesa zemljišta. Poplave i erozije su očigledne. I tada se u kratkom vremenskom periodu deluje, kako bi se procesi zaustavili ili posledice sanirale“, kaže dr Jovica Vasin, pedolog u Laboratoriji za zemljište i agroekologiju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, koji je jedan od četiri instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

„Međutim, proces uništavanja zemljišta koji je najbitniji i najizraženiji jeste gubitak organske materije. Mi ga zovemo tihim ubicom zemljišta. Tihi, jer traje jako dugo. Ubica zato što je sadržaj organskih materija u oranicama i u centralnoj Srbiji, a pogotovo u Vojvodini, već došao do toliko niskog nivoa da ugrožava poljoprivrednu proizvodnju“, objašnjava naš sagovornik. 

Nekada je većina vojvođanske zemlje bila bogata humusom.

„Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koji su u drugoj polovini prošlog veka imali sadržaj organske materije iznad pet odsto. Danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je što rapidno opada stočni fond – prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva u Srbiji ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo nego mineralna gnojiva“, kaže Branislav Gulan, agroekonomski analitičar.

„Negativni efekti smanjenja humusa su već vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju“, dodaje on.

Bez stajnjaka ne vredi zalivati njive

Intenzivna poljoprivreda se ne može zamisliti bez navodnjavanja. O postojećim i novim zalivnim sistemima se najviše govori leti i u sušnim godinama. Ipak, čak i da zalivamo daleko više površna nego što to činimo, pitanje je kakve bismo rezultate dugoročno ostvarili sa ovakvim odnosom koji imamo prema zemljištu.

„Dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku voda sada stiže samo na 1,5 odsto oranica u Srbiji, dok se u svetu navodnjava čak 17 odsto površina. Međutim, ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada, a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju“, upozorava Gulan.

„Najbolja potvrda takvog stanja je da vrednost proizvodnje već decenijama stagnira na nivou između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Analitičari su izračunali da agrar u Srbiji poslednje tri i po decenije ima godišnju stopu rasta od samo 0,45 odsto. Po poslednjoj validnoj Strategiji razvoja poljoprivrede koju je usvojila Vlada Srbije krajem jula 2014, a koja važi još godinu dana, rast je trebalo da bude 9,1 ili u blažoj varijanti 6,1 odsto. Podsećam, da je strategiju trebalo da usvoji i Skupština Srbije, ali posle ukazivanja na nerealnost, dokument nikada nije upućen parlamentu“, dodaje Gulan.

Pročitajte još:

• VLADA USVOJILA VIŠE IZMENJENIH UREDBI IZ OBLASTI POLJOPRIVREDE
• PRILAGOĐAVANJE PREHRAMBENIH SISTEMA KLIMATSKIM PROMENAMA
• NAVODNJAVA SE SAMO 72.000 HEKTARA OD DVA MILIONA U VOJVODINI – GDE JE „PRESUŠILO“

Nivo humusa na njivama je na izrazito niskom nivo

Proces degradacije zemljišta koji podrazumeva smanjenje organske materije traje jako dugo. Još od „zelene revolucije“ sedamdesetih godina prošlog veka kada je povećana upotreba mineralnih đubriva.

„Tada se smatralo da će to biti dovoljno za ishranu biljaka. Međutim, zbog smanjene upotrebe organskih đubriva i zbog još nekih drugih loših praksi u poljoprivredi, kao što su, na primer, spaljivanje žetvenih ostataka, uklanjanje žetvenih ostataka za proizvodnju energije sa površina koje nisu adekvatne za to, došli smo u situaciju da je dominantan sadržaj humusa u zemljištu u Vojvodini oko tri, pa čak i ispod tri posto“, navodi Vasin.

„Ovo se u stručnoj praksi smatra za podatak kada parcele treba đubriti povećanim količinama organskih đubriva, jer je zemljište toliko degradirano da traži meru popravke“, dodaje on.

Da bi se na nekom zemljištu ostvarili dobri prinosi najpre je potrebno znati kakvog je ono kvaliteta.

„Preporuka je da se pre zasnivanja poljoprivredne proizvodnje na određenoj parceli uradi analiza zemljišta. Samo na osnovu rezultata ispitivanja osnovnih parametara plodnosti zemljišta kao što su pH vrednost, sadržaj kalcijum karbonata, sadržaj organske materije-humusa, sadržaj lako pristupačnog fosfora i kalijuma mogu se dobiti smernice za racionalnu primenu đubriva, mineralnih i organskih formi“, objašnjava Radmila Pivić, naučni savetnik na Institutu za zemljište.

Mere za poboljšanje kvaliteta zemljišta

Proces obogaćivanja zemljišta humusom zahteva vreme. Koliko je trajala degradacija, kažu stručnjaci, toliko je potrebno i da se situacija sa zemljištem popravi. Zato što pre treba prestati sa lošom praksom i krenuti u procese koji su korisni za zemljište.

„Osnovno je da se poveća primena stajnjaka. Međutim, zbog smanjenog stočnog fonda mi nemamo dovoljno stajnjaka. Zato moramo primenjivati organska đubriva koja bi mogla biti zamena za stajnjak. Recimo kompostiranje različitih organskih materijala kako od urbanih otpadaka, tako i od otpadaka koji su nusproizvod prehrambene industrije“, navodi Vasin.

„Žetveni ostaci se ne smeju spaljivati, poželjno je da se zaoravaju i unose u zemljište. Takođe, prilikom izgradnje bioenergane treba voditi računa gde je sirovinska baza za takvo postrojenje tj. sa kojih površina će se odnositi žetveni ostaci. To mogu biti samo one površine koje u sebi imaju dovoljno organske materije. Nikako površine gde imamo problem sa humusom, a koje su, nažalost, postale dominantne“, dodaje on.

Stručnjaci ističu da bi zemljište trebalo racionalno koristiti.

„Za uspešnu poljoprivrednu proizvodnju potrebno je poštovati pravilan plodored, združivati useve, gajiti međuuseve i ozime pokrovne useve, sprovoditi zelenišno đubrenje, malčiranje. Postoje i mere koje predviđaju smanjenje gubitaka hranljivih materija u zemljištu za najmanje 50 procenata i smanjenje upotrebe đubriva za najmanje 20 odsto do 2030. godine, a da se pritom osigura da ne dođe do smanjivanja plodnosti zemljišta“, navodi Pivić.

„Jedan od primera novog zelenog modela je sekvestracija ugljenika u poljoprivredi i podsticanje praksi koje skladište ugljen-dioksid u organskoj materiji zemljišta. Ovo se može postići primenom kvalitetnih kompostiranih đubriva, uvođenjem širih plodoreda, pokrovnih useva, zelenišnih đubriva i po potrebi meliorativnim merama – kalcizacijom i gipsovanjem zemljišta“, dodaje ona.

Država treba da podstakne poljoprivrednike da povećaju nivo humusa u zemljištu

Prema rečima stručnjaka za pojedine mere kojima se povećava procenat humusa u zemljištu potrebno je da država podsticajima pomogne poljoprivrednicima.

„Recimo sideracija ili zelenišno đubrivo je mera koja može značajno da poboljša situaciju. To podrazumeva da se gaje biljke koje su namenjene za zaoravanje. Kompletna i podzemna i nadzemna masa služi da se u periodu kada je najveća vegetacija zaore u zemljište. Time se povećava sadržaj humusa i ostale osobine zemljišta koje su vezane za organsku materiju“, objašnjava Vasin.

„Problem u takvoj meri je što poljoprivrednik nema direktnu korist od te jedne vegetacije. Ima on korist od toga, ali ona je dugoročna. Kratkoročno nema tržišni proizvod koji može da proda, a ima troškove ulaganja u gorivo i seme. Zato su potrebne subvencije države da se pomognu poljoprivrednici koji rade meru sideracije“, precizira naš sagovornik.

Humus nije bitan samo za poljoprivredu

Humus u velikoj meri utiče na vodni, vazdušni i toplotni režim zemljišta.

„Zemljište koje ima dovoljno organske materije zadržava vlagu u dužem vremenskom periodu od zemljišta u kojem je sadržaj organske materije nizak. Time obezbeđuje biljkama dodatnu vlagu i one na takvom zemljištu bolje podnose sušu. Ovo je jako bitno u današnjim uslovima“, kaže Vasin.

„Obično kažemo da je organska materija za zemljište isto što i med za čoveka. Ona je procentualno mala u ukupnoj zapremini zemljišta, svega nekoliko procenata, ali je sa aspekta značaja i uticaja na biološku aktivnost i na sam prinos koji je poljoprivredniku bitan, vrlo značajna“, objašnjava on.

Osim za poljoprivredu humus je bitan i zbog toga što sprečava štetne procese u prirodi.

„Mnogi smatraju da je rešavanje globalnog zagrevanja upravo u tome da se poveća sadržaj organske materije, tj. organskog ugljenika u zemljištu. On se time vezuje i ne odlazi u atmosferu, ne stvaraju se gasovi staklene bašte koji uzrokuju zagrevanje. Pitanje sadržaja organske materije nije bitno samo za poljoprivredu ili neku lokalnu zajednicu, nego ima globalni značaj za današnju civilizaciju“, ističe Vasin.

Rešenje ovog ozbiljnog problema svakako treba tražiti u oporavku stočarstva koje u Srbiji u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji učestvuje sa manje od 30 odsto, dok je u razvijenim zemljama to više od 60 odsto.

Da bi se održao dobar kvalitet zemljišta optimalno bi bilo, kažu stručnjaci, da se svake četvrte godine doda 40 tona stajskog đubriva po hektaru. Za tako nešto potrebno je da Srbija ima dva uslovna grla stoke po hektaru, a mi nemamo ni deset puta manje.

Interesantno je da šest najvećih vlasnika poljoprivrednog zemljišta u Srbiji raspolaže sa oko 110.000 hektara oranica. Prema malopređašnjoj računici samo bi oni trebalo da imaju 220.000 junadi. A Srbija sada nema dovoljno junadi ni za jedan utovar na brod – što je oko 2.000 grla. U našoj zemlji trenutno ima samo oko 320.000 bikova, krava, junadi i teladi zajedno.

Izvor: RTS