S obzirom na to da se električna energija za nas podrazumeva, nezamislivo nam je da je za pojedine stanovnike naše planete ona i u dvadeset i prvom veku predstavlja luksuz. Siromašni slojevi iz Filipina, Indije, Bangladeša, Tanzanije, Argentine i Fidžija, svog spasioca i lučonošu pronašli su u mehaničaru iz Brazila, Alfredu Moseru. Njegovo sredstvo borbe nije ni mač, ni puška, već plastična flaša ispunjena vodom i izbeljivačem. Svojim izumom doneo je svetlost u kuće mnogih porodica.

Ideju je dobio davne 2002. godine, tragajući za načinom kako da osvetli svoju radionicu. Vešti majstor najpre je napravio rupu u svom krovu i kroz nju ubacio plastičnu flašu sa rastvorom vode i izblejivača. Ubrzo se ova alternativna metoda osvetljivanja proširila na njegov komšiluk, a od juna 2011. do početka 2012, zahvaljujući neprofitnoj organizaciji My Shelter sa Filipina, i na bar milion kuća, škola i prodavnica u siromašnim predelima čak šesnaest država. Projekat je nazvan Litar svetla.

Neobična sijalica ima snagu od 40 do 60 vati, veću i od pojedinih koje mi koristimo. Iako ne zadržava energiju i ne funkcioniše noću, njena uloga u životima siromašnih porodica širom sveta je neumanjena. Njihove kuće su neretko toliko blizu jedne drugima da, čak i tokom dana, kroz prozore dopire vrlo malo prirodne svetlosti. Plastici koja bi inače završila na smetlištu pronalazi se nova namena. Ova sijalica, za razliku od sveća ili neprofesionalno postavljenih električnih instalacija, ne predstavlja opasnost od požara. Njeno pravljenje, postavljanje i održavanje iziskuje zanemarljiva finansijska sredstva. Svega 5 minuta vremena, čekić, zakivak, parče lima i šmirgle. Organizacija MyShelter ju je i unapredila, tako da sada može da sija i noću. Ubacivanjem cevi sa malom LED sijalicom, flaša se pretvara mini-solarni panel.

Još nedostupniji od struje neprivilegovanim Filipincima su – solarni paneli koji apsorbuju vodu iz vazduha. Iako neki ljudi sakupljaju kišnicu za navodnjavanje, ili poseduju sopstveni bunar, ne postoji mnogo načina, nezavisnih od lokalnih vodovoda ili kupovine flaširane vode, za opskrbljivanje domaćinstava čistom pijaćom vodom.

Ipak, upravo su pomenuti paneli naučno dostignuće koje bi učinilo da pojedinac, koji ih poseduje, ima veću kontrolu svoje vode. Poslednjih godina, ideja “izvlačenja” vodene pare iz vazduha i njene kondenzacije u vodu za piće zaokuplja sve više pažnje javnosti. Zero Mass Water, start-up preduzeće iz Skotsdejla u Americi, razvio je solarne panele za pitku vodu.

Pojedinačni panel zauzima 2,8 kvadratnih metara, generiše sopstvenu električnu energiju iz solarnog fotonaponskog panela i istu koristi za vođenje ciklusa kondenzacije. Uređaj na dnevnom nivou može da proizvede od 2 do 5 litara vode, što bi značilo da, čak i pri maksimalnoj proizvodnji, prosečno četvoročlano domaćinstvo (pod pretpostavkom da je svakom članu potrebno 2 litre vode) ne bi moglo da ispuni svoje potrebe za vodom iz samo ovog izvora. Ipak, iz Zero Mass Water tvrde da njihova namera i nije da obezbede dnevne potrebe za vodom prosečnog Amerikanca, već zalihe čiste vode za piće. Kao svoju prednost u odnosu na konkurente, vide i to što se crpi nepresušni izvor, kao što je vodena para. Procene stručnjaka su da bi vas ovakav panel koštao oko 4800 dolara.

U oba slučaja o kojima smo govorili, sredstvo je isto, sunčeva energija – ciljna publika različita. U prvom to su siromašni Filipinci, u drugom bogati Amerikanci. Kojem od navedenih smo mi u Srbiji bliži?

Jelena Kozbašić