Povodom Svetskog dana zaštite životne sredine, imali smo priliku da slušamo izlaganje profesorke dr Marije Jevtić o vazduhu, klimi, energiji i njihovom značaju za zdravlje. Marija Jevtić je specijalista higijene, subspecijalista komunalne higijene sa patologijom naselja i redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
EP: Budući da ste specijalista higijene, odnosno stručnjak u oblasti javnog zdravlja, možete li nam reći kada i kako ste se zainteresovali za navedenu oblast?
Marija Jevtić: Naša specijalizacija nosi predivno ime – higijena, po boginji zdravlja i definiše se kao nauka o zdravlju. Higijena izučava činioce životne sredine i njihov uticaj na zdravlje, trudeći se da favorizuje one koji doprinose zdravlju i da smanji delovanje onih koji mu štete na najmanju moguću meru. Sve su medicinske nauke danas interdisciplinarne i multidisciplinarne, ali način na koji se higijena druži sa drugim strukama je ipak specifičan.
Studenti medicine vide svoju budućnost najčešće u kliničkoj medicini, što jeste potpuno očekivano i opravdano, ali jedan deo medicinske struke posvećen je pre svega zdravlju, a ne bolesti, i to je onaj deo koji čini preventivnu medicinu i šire – oblast javnog zdravlja. Onog momenta kada sam se srela sa higijenom, a to je bilo na poslednjoj godini fakulteta, ta oblast je postala moje opredeljenje.
EP: Na koji način se može posmatrati veza ekologije i javnog zdravlja iz ugla vaše struke? Kako promene u životnoj sredini utiču na zdravlje ljudi?
Marija Jevtić: Ekologija je u higijeni kao nauci zastupljena značajno u okviru medicinske ili zdravstvene ekologije, koja izučava međuodnose pojedinaca i populacije sa okruženjem. Tokom rada, značajno poštujući druge struke, izučavamo delovanje činioca životne sredine, istražujemo prisustvo različitih štetnosti i trudimo se da procenimo njihov rizik za zdravlje. Čovek se posmatra kao jedinka ili kao populacija u odnosu na okolinu. To – u neku ruku sebično, antropocentrično gledište, prilagođavanja okoline sebi i posledično uticanje na okruženje koje se dugoročno menja gubeći prvobitne osobine – za posledicu danas ima značajne promene u životnoj sredini. Moglo bi se reći da smo veoma uznemirili planetu i ona nam vraća siptomima aerozagađenja, klimatskim promenama, sušama, poplavama, vremenskim nepogodama i sličnim pojavama. Ovo su veoma značajni javnozdravstveni izazovi.
Kada govorimo o zdravlju, neophodno je da se naglasi da apsolutno zdravlje ne postoji. Sa druge strane, javno zdravlje se definiše kao nauka i praksa zaštite u unapređenju zdravlja u lokalnoj zajednici putem preventivne medicine, zdravstvenog vaspitanja, kontrole zaraznih bolesti, sanitarnog nadzora i praćenja ekoloških hazarda. Javno zdravlje je, dakle, i nauka i umetnost unapređenja zdravlja, sprečavanja bolesti i produženja života kroz organizovane napore zajednice.
Činjenica da je zdravlje javno dobro podrazumeva da briga o zdravlju pripada svima – celoj zajednici. Unapređenje javnog zdravlja se ne može postići bez očuvanja i negovanja životne sredine, uz učešće svih zainteresovanih strana, te je veza između ekologije i javnog zdravlja veoma značajna.
EP: Kako komentarišete trenutno stanje životne sredine u našem okruženju i šire?
Marija Jevtić: Analiza stanja životne sredine u značajnoj meri zavisi od načina prikupljanja podataka koje se razlikuje od zemlje do zemlje. Razvijene zemlje posvećuju dosta pažnje životnoj sredini, ne samo u smislu praćenja stanja, već i odnosom prema okruženju. Svetska zdravstvena organizacija razvila je sistem praćenja indikatora životne sredine i zdravlja (ENHIS), i postoje napori da se on razvije u okviru nacionalnog sistema javnog zdravlja.
Kompleksnost pristupa očuvanju i unapređenju životne sredine kod nas se ogleda i u činjenici da je ovo poglavlje najzahtevnije i najskuplje u pregovaračkom postupku pristupanja EU. Ipak, osnovni motiv za težnju ka uređenosti sistema u ovoj oblasti ne bi trebalo da bude pregovarački postupak nego očuvanje i unapređenje zdravlja stanovnika.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, sedam miliona smrti godišnje na globalnom nivou pripisuje se aerozagađenju, dakle nije upitno samo kako komentarišemo stanje, nego da li smo u stanju da pokrenemo akcije i kroz ličnu i korporativnu odgovornost zaustavimo negativne trendove. Ovo se odnosi, kako na naše, tako i na globalno okruženje. Promene su mnogo brže i negativnije nego što smo predviđali.
Mislim da je jako važno da se naglasi da su osim monitoringa i istraživanja, važni i propisi i njihovo poštovanje, kao način života i ponašanja.
EP: Kako biste opisali promene životne sredine u svetlu javnog zdravlja?
Marija Jevtić: Dvadeseti vek će u istoriji ostati zabeležen kao vek prosperiteta, napretka, tehnološkog i infrastrukturnog razvoja, novih dostignuća, modernih tehnologija i komunikacija, pronalaska lekova za mnoge bolesti. Slika zdravstvenog stanja značajno je promenjena, a masovne nezarazne bolesti imaju veći procenat smrtnosti od zaraznih. U razvijenim zemljama je životni vek značajno duži.
Ipak, period za nama ostaće u pamćenju po sukobima, ratovima, prisilnim migracijama, traumama, prisutnoj i narastajućoj nejednakosti i siromaštvu. To su izazovi kojih bi trebalo da budemo svesni i kojima smo započeli XXI vek.
Čovek oduvek teži životu u zajednici, smatrajući da će mu zajednica omogućiti kvalitetniji i sadržajniji život, obezbeđene sigurne infrastrukture, kao i preko potrebne energije. Ta primarna težnja dovela je do toga da dominantni udeo ljudi u urbanim sredinama, ipak još uvek većinski živi u bazično neodgovarajućim, nehigijenskim uslovima u infrastrukturno nedovoljno ili potpuno neuređenoj sredini. Čak i u potpuno uređenim i naprednim sredinama, izloženost negativnim činiocima sredine se intenzivira (zagađenje vode, zagađenje vazduha, otpad, buka, prirodne katastrofe), tako da se u poslednje vreme susrećemo sa njihovim sve snažnijim uticajem, a sa tim u vezi raste značaj razmatranja stanja duševnog zdravlja populacije.
EP: Koje su mogućnosti da se odgovori ovim brojnim izazovima?
Marija Jevtić: U pokušaju da se sagledaju svi činioci zdravlja u urbanim sredinama nastao je i termin urbano zdravlje, koji je prerastao u posebnu disciplinu. Osim toga, 17 Ciljeva održivog razvoja (koje su formulisale Ujedinjene nacije kao odrednicu budućeg društvenog i ekonomskog razvoja u skladu sa principima održivosti) daju okvir za potrebno delovanje i usmeravaju nacionalne nivoe na specifične aktivnosti i na njihovo kombinovanje, jer nisu svi izazovi svugde na isti način prisutni.
Primera radi, mi nismo izloženi problemima demografskog rasta broja stanovnika, već padu nataliteta i starenju stanovništva. Iz toga proizilazi da bi prioritete na nacionalnom nivou trebalo postaviti uzimajući u obzir ovu činjenicu, i u skladu sa tim formirati strateške okvire za održivost.
Upravo je umeće u izboru prioriteta, doslednost u vremenu čestih promena, i upornost u aktivnostima deo javnozdravstvenog recepta čiji se rezultat primene vidi posle puno strpljenja i više godina. Da bismo uspeli, potrebni su nam, ne samo svest i znanje, nego i kapacitet za promenu i spremnost za odricanje, radi održivosti u budućnosti koja neće biti naša. Dakle, veoma je značajan proces edukacije, spremnost za brze promene u obrazovanju u pripremi budućih stručnjaka, zdravstvenih profesionalaca i drugih.
EP: Koji je značaj uloge lekara i zdravstvenih profesionalaca uopšte u klimatskim promenama, kao najvećoj pretnji globalnom zdravlju?
Marija Jevtić: Klimatske promene su izazov za javno zdravlje, zdravstvene sisteme, a samim tim i za zdravstvene
profesionalce. Svako od nas, u svom profesionalnom i privatnom životu, na dnevnom nivou prepoznaje uticaj promene klime.
Mogućnosti delovanja zdravstvenih profesionalaca ogleda se u jačanju sopstvenih kapaciteta u ljudskim resursima i njihovom planiranju; učestovanjem u lokalnim i nacionalnim javno zdravstvenim politikama i zaštiti životne sredine; saradnji sa urbanistima u cilju obezbeđivanja različitih dobrobiti, preuzimanjem liderske uloge u smanjenju emisije štetnih gasova u bolnicama i klinikama primenom odgovarajućih tehnologija.
„Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.”
Borislav Pekić, 1999
EP: Spominjali ste termin urbano zdravlje, možete li da izdvojite neki od važnih prioriteta za funkcionisanje urbane sredine?
Marija Jevtić: Urbana sredina, kao novoizgrađena životna sredina ima svoje karakteristike, a infrastruktura je važan faktor, da bi urbana sredina funkcionisala kao organizam.
Napomenula bih da je upravo energija čarobna reč koja se često spominje u zdravstvu. Napraviću digresiju i spomenuti da suficit energije (unosom hrane) koji imamo na individualnom nivou, vodi u gojaznost kao jedan od najznačajnijih izazova u mnogim zemljama.
S druge strane, energija je neophodna za funkcionisanje ustanova, kvalitet života i svakodnevnicu, pa iako nije primarna briga zdravstvenog sektora, ona je od suštinskog značaja. Od načina korišćenja energetskih resursa zavisi kvalitet života pojedinca i populacije, a posledice nepravilnih izbora za obezbeđenje energije vidljive su u zdravstvenom sektoru. Cena energije nije samo ona koju trenutno plaćamo, nju čine troškovi za energiju danas, ali i kratkoročne i dugoročne zdravstvene posledice.
Uloga zdravstvenih profesionalaca nije usmerena samo na lečenje posledica, već i na ukazivanje donosiocima odluka da prilikom odlučivanja o energetskim pitanjima uzmu u obzir uticaj na zdravlje. Iz perspektive zdravlja, važno je razvijati okruženje koje omogućava razvoj i korišćenje obnovljivih izvora energije, uz pravilne energetske izvore i povećanje energetske efikasnosti. Takođe, zdravstveni sistemi su značajni potrošači energije i velikim delom učestvuju u ukupnoj energetskoj potrošnji, pa prema tome imaju mogućnost da svojim delovanjem daju i doprinos u ublažavanju klimatskih promena.
Primera radi, znanje i veština vrhunskog hirurga (ili nekog drugog specijaliste kliničke grane medicine) može da se iskaže samo ako su zadovoljeni infrastrukturni uslovi za obavljanje odgovarajuće intervencije (potrebna energija, vodosnabdevanje i drugo…). Stoga je neophodno da i sami zdravstveni profesionalci imaju svest i da aktivno doprinose procesu donošenja odluka o strategijama energetike koristeći princip zdravlja u svim politikama.
EP: Koga biste izdvojili kao partnera u aktivnostima očuvanja i unapređenja životne sredine i doprinosa javnom zdravlju?
Marija Jevtić: Zainteresovana javnost (civilno društvo) ima pravo na dostupnost podataka o stanju životne sredine. Nevladin sektor je značajan partner u pružanju podrške zdravstvenom sektoru u nastojanjima da unapredi javno zdravstvene aktivnosti na polju monitoringa, istraživanja i procene uticaja na zdravlje. Neke organizacije poput RES fondacije, Beogradske otvorene škole i međunarodne organizacije HEAL, pružaju snažnu podršku zdravstvenom sektoru i imaju važnu ulogu u isticanju veze između ekologije i javnog zdravlja, kao i zajedničkim aktivnostima u energetskoj tranziciji koja je pred nama i koja bi trebalo da bude u funkciji dugoročnog očuvanja zdravlja populacije.
Kontinuirane aktivnosti u izbegavanju štetnih činilaca u našem okruženju i negovanje pozitivnih faktora daje nam mogućnost da očuvamo i unapredimo zdravlje ljudi. Ove aktivnosti podrazumevaju kontinuiranu upornost u uvažavanju javno zdravstvenih prioriteta, kako bismo u bliskoj budućnosti donosili odluke koje su u korist naših potomaka, a čiji kvalitet života i zdravlje zavisi od stanja životne sredine koji im ostavimo u nasleđe.
Intervju vodila: Marija Nešović
Ovaj sadržaj je prvobitno objavljen u magazinu Energetskog portala pod nazivom EKO-ZDRAVLJE, novembra 2017. godine.
