– Zelena ekonomija je holistički pojam koji podrazumeva ekonomsku aktivnost koja generiše održivi razvoj, onaj koji ne ide na štetu generacija koje dolaze. Ona ima ekonomsku i ekološku komponentu, ali se često zaboravlja i njena socijalna komponenta – nema zelene ekonomije bez poštovanja prava radnika, principa rodne ravnopravnosti i socijalne inkluzije – pojašnjava Žaklina Živković, istraživačica Centra za održivi razvoj Grupa za analizu i kreiranje javnih politika.

Ona ističe da upravo u Užicu postoji  jedan odličan primer zelene ekonomije, gde su se mladi ljudi udružili i pokrenuli prvi srpski ekološki hostel Republik– koristeći lokalne resurse, nameštaj od recikliranih materijala, solarne panele koji zagrevaju vodu, itd.

– Oni su zaista inspirativan primer i potreban nam je veliki broj takvih ljudi u Srbiji – kaže Živkovićeva, dodajući da je u saradnji sa kolegom Milošem Stančićem iz Grupe za analizu i kreiranje javnih politika, u okviru istraživačkog izveštaja za projekat “Revizija ekonomije na Balkanu: promena javne politike a ne klime”, pisala poglavlje koje  daje analitički pregled srpske ekonomije, njen nivo razvoja i nacionalne javne politike.

– Konkretno, istraživanje je sprovedeno analizom zakona, strategija i akcionih planova, postojećih studija, putem fokus grupe organizovane u Beogradu, internet upitnika i pojedinačnih intervjua sa različitim zainteresovanim stranama. Obuhvaćeni su specifični sektori javnih politika, kao što su: proizvodnja energije i energetska efikasnost; zelena gradnja; inovacije i nauka; zelene javne nabavke; održivi transport; održiva poljoprivreda; eko-turizam; upravljanje zemljištem i vodama; a poseban naglasak je dat novim zelenim poslovnim modelima. Gore navedene oblasti i tematske smernice odabrane su u skladu sa celokupnom projektnom metodologijom, kao i sa tekućim inicijativama politike zelene ekonomije na nivou EU i sveta – kaže Žaklina Živković, istraživačica Centra za održivi razvoj Grupa za analizu i kreiranje javnih politika.

Kao najznačajniji zaključak ističe činjenicu da je Republika Srbija u inicijalnoj fazi razvoja zelene ekonomije i zelenih radnih mesta.

– Naša država je bogata prirodnim resursima i poseduje odgovarajući geostrateški položaj. Međutim, imajući u vidu da se klimatski uslovi menjaju i uzimajući u obzir nasleđe i istoriju regiona zapadnog Balkana, čini se da je transformacija prema zelenim alternativama najbolji način za postizanje održivosti i blagostanja građana. Generalno, neophodno je zauzeti, u svim analiziranim ekonomskim sektorim, pristup „odozdo prema gore“ (bottom – up) – naglašava ona.

Bugarska, Makedonija i Srbija imaju puno sličnosti, izazova ali i prilika koje proizilaze iz socijalističkog nasleđa i kasnije privatizacije i tranzicije u kapitalistički sistem. Kao generalne problem u pomenutim republikama ona navodi, nesigurnost vladavine prava, nerazvijenost ekonomije i nedostatak svesti o zelenim alternativama što je prisutno u sve tri države.

– Teška industrija je uglavnom uništena, puno ljudi je ostalo bez posla. To jeste problem, ali je iz perspektive zelene ekonomije prilika – da ne idemo putem zapadnih država i svoje ekonomsko blagostanje gradimo na uništavanju prirodnih resursa i ugrožavanju zdravlja građana, odmah treba da pređemo na razvoj zelene ekonomije – smatra sagovornica.

Tvrdi da je  to nešto na čemu su pojedine države Zapadne Evrope, odnosno Nemačka i Švedska radile poslednjih 20 godina. Zelena radna mesta su potvrdila svoju vrednost posle 2008. jer su ona jedna od retkih koja su preživela i čak i napredovala tokom svetske ekonomske krize.

– Generalno, građanima nedostaju znanja o preduzetništvu sa jedne strane, i svest o potrebi za zaštitom životne sredine sa druge strane – smatra Živkovićeva.

Oni koji se upuste u avanturu pokretanja sopstvenog posla se suočavaju sa nizom problema koji proizilaze iz činjenice da donosioci odluka, što na republičkom, što na lokalnom nivou ne prepoznaju potencijale zelene ekonomije. Opšti pravci srpske privrede i fokus donosioca odluka su privlačenje stranih investicija i obezbeđivanje ambijenta velikim korporacijama koje uglavnom koriste nisko kvalifikovanu radnu snagu i plaćaju minimalne zarade. Razvojni planovi od deklarisanog nacionalnog interesa su uglavnom veliki i mega infrastrukturni projekti, ukrupnjavanje poljoprivrednog sektora i privatizacija prirodnih resursa.

Živkovićeva koja se istraživački bavi temom zelene ekonomije navodi da se preduzeća u ovoj oblasti koja posluju u našoj zemlji suočavaju sa brojnim izazovima, uključujući nestabilan poslovni ekosistem, teškoće u naplati sopstvenih radova i usluga, visok nivo parafiskalnih taksi i teški i skupi pristup finansijama.

– Zelena ekonomija koristi lokalne resurse, da bi smanjila ekološki otisak. Zato je uloga lokalne samouprave ključna. Ako pričamo o budžetu, novac namenjen za zaštitu životne sredine je jednim delom preusmeren u centralni budžet dok se sa druge strane novac od lokalnih taksi i naknada često troši nenamenski, što sve negativno utiče i na razvoj zelene ekonomije – ističe Živkovićeva.

Ne spori da  postoje primeri dobre prakse, gde su donosioci odluka shvatili da je transformacija ekonomije u zeleno budućnost, pa su počeli da podržavaju tranziciju kroz zelene javne nabavke, ulaganje u energetsku efikasnost, obnovljive izvore energije, organsku poljoprivredu i slično. Problem je što su to primeri koji zavise od svesnih pojedinaca u javnoj upravi, nisu rezultat strateških planova ili neke koherentne javne politike na nacionalnom ili lokalnom nivou.

Izvor: Užička Republika Press