Današnjem vremenu pripisuju se različiti epiteti poput savremenog ili digitalnog doba, ali ima još jedan koji ga opisuje verodostojno – doba brzine. Ovo možemo da protumačimo na brojne načine. Imamo prevozna sredstva koja distance prelaze za kratko vreme, vesti su nekada bile zastarele ako su od juče, a danas je reč o nekoliko minuta. Moja baka kaže da se u njeno vreme kada pronađeš posao, čuvao po svaku cenu čak i do penzije, a mladi ga danas neretko promene kroz nekoliko godina ili meseci. Tu je i nameštaj koji pamtimo u stanovima naših baka i deka koji je najverovatnije unet u trenutku kada su se uselili i tu je ostao do danas. Menjamo mesto prebivališta, ljude koji nas okružuju, navike… Neko kaže da je reč o lošijem kvalitetu, drugi da nam je dat veći izbor, a provlači se često i ona da smo se razmazili i da ne umemo da cenimo. Sva tri pomenuta razloga, a možda i opravdanja, mogu da se primene i kada se govori o tekstilnoj industiji, odnosno našoj obući i odeći.
Danas imamo mogućnost da gotovo sve kupujemo iz svog doma, kako bi se reklo – iz fotelje. Prednosti postoje, ali fotošopirane fotografije i netačne informacije dovode i do lošeg izbora. Koliko puta se vama dogodilo da ste naručili komad odeće koji kada je stigao bio je lošeg kvaliteta, neodgovarajuće veličine ili ste možda dobili i sasvim nešto drugo što niste tražili? Evropska agencija za životnu sredinu (EEA) iznela je podatak da se u Evropi u proseku vrati oko 20 odsto odeće koja je kupljena preko interneta. Jedan od pet komada odeće koji je prodat ovako, vraća se upravo zbog nekih od pomenutih razloga. Kako se navodi, čak 70 odsto od ukupnog povrata odeće jeste zbog toga što uživo ne izgleda onako kako ju je kupac zamislio. Ovakva navika se podupire time da prodavci pružaju mogućnost kupcima da vrate robu u određenom roku, kako bi stvorili neko poverenje da se uopšte pristane na kupovinu. Izrazila bih se možda pre i sa namamili.
Podaci pokazuju da se na nivou Evrope godišnje uništi između 260.000 i 590.000 tona tekstila i pre nego što je korišćen. Brza promena mode, gomilanje neprodate ili oštećene robe utiče na porast ’potrebe’ da se ona uništi. Vraćena roba zahteva dodatno vreme i resurse kako bi se ponovo stavila u prodaju, od pakovanja, sortiranja, transporta, prepravki ukoliko je oštećen proizvod i drugo, zbog čega je prodavcima efikasnije često da ih unište.
Prilikom njihovog uništavanja ispuštaju se različite emisije. Ukoliko bi se one posmatrale ekvivalentno CO2, izgledalo bi ovako – ispusti se između 0,5 i 9,5 kilograma CO2 po kilogramu vlakna koje se uništava. Na to treba dodati i emisije koje su uzaludno nastala prilikom proizvodnje robe koja nije iskorišćena – od bojenja do transporta.
Kako bi se ovaj negativan trend smanjio, Evropska unija donela je odluku da uvede direktnu zabranu uništavanja tekstila i obuće, sa određenim izuzecima za mala, mikro i srednja preduzeća.
Izloženi su i neki od načina kako da se poveća prodaja i smanji povraćaj robe, naročito kada je reč o online kupovini. Prvo jeste da postoji detaljan i tačan opis proizvoda, uz davanje saveta o pravilnom izboru veličine. Neka istraživanja su pokazala da je povrat robe opao za 10 odsto samo zato što su bili pruženi saveti o odabiru veličine. Drugo, treba podizati svest o ekonomskim i ekološkim negativnim uticajima ukoliko se kupci odluče za povrat. Treće, onemogućiti besplatan povraćaj robe, što će kupce navesti da pažljivije biraju.
Kada se vratim dvadesetak godina unazad, mogu da kažem da su moji roditelji imali vrlo odgovoran odnos prema odeći koju sam nosila. Postojao je neki ustaljeni krug u kojem sam odeću nasleđivala od starije sestre, a nakon što je ja prerastem odlazila bi dalje u porodicu, do mlađih sestara. Verovatno je da niko od naših roditelja nije razmišljao o mogućem negativnom uticaju na životnu sredinu, već je bila stvar finansijskog pitanja i štete da kvalitetan komad odeće završi u smeću. Ali i to je u redu, jer da se vodimo dobrim životnim navikama zbog nekih drugih razloga, danas ne bi bilo potrebe da se pitanje očuvanja planete nađe na vrhu lestvice problema koje moramo da rešimo.
Centar za unapređenje životne sredine, objavio je Mapu organizacija i institucija koje prihvataju donacije odeće koja vama više nije potrebna, pod uslovom da nije oštećena i prljava. Ukoliko nemate nekoga ko bi je nasledio, imate izbor da je odnesete na neku od dostupnih lokacija širom naše zemlje koje možete pogledati ovde.
Katarina Vuinac
