U 2019. godini je na globalnom nivou generisano neverovatnih 53,6 miliona tona (Mt) električnog i elektronskog otpada, što je u proseku čak 7,3 kg po stanovniku.
Ukoliko nastavimo sa dosadašnjim praksama postupanja sa ovim otpadom, predviđa se da će njegova globalna proizvodnja porasti na 74,7 Mt do 2030. godine, i dostići čak 110 Mt do 2050. godine, piše za Klima101 Tijana Marinković sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.
Rastuća količina električnog i elektronskog otpada uglavnom je podstaknuta ubrzanim ekonomskim razvojem, kratkim životnim ciklusom i ograničenim mogućnostima popravke, pa je otpad nastao od ove opreme prepoznat kao jedan od najbrže rastućih tokova otpada, sa stopom rasta oko pet odsto na godišnjem nivou, što je tri puta veća stopa od stope rasta komunalnog otpada.
Sa druge strane, dokumentovana količina električnog i elektronskog otpada koja je sakupljena i reciklirana na globalnom nivou posredstvom formalnog sektora iznosi samo 17,4 odsto. U Evropskoj uniji, po podacima iz 2021. godine, ova stopa je znatno veća i iznosi 46,2 odsto (mereno kao težina prikupljenog otpada u odnosu na prosečnu težinu električne i elektronske opreme stavljene na tržište u tri prethodne godine, tj. u ovom slučaju 2018-2020).
U Srbiji, sudeći po zvaničnim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), u 2022. godini prerađeno je oko 34,5 hiljade tona električnog i elektronskog otpada, odnosno nešto više od pet kilograma po stanovniku, godišnje. Mada je time ispunila cilj koji je imala prema Evropskoj uniji (4 kg po stanovniku do kraja 2019. godine), Srbija je svejedno daleko od proseka u EU, a koji iznosi 11 kilograma po stanovniku.
Pročitajte još:
- ŠTA SVE BACIMO KADA BACIMO ELEKTRONSKU CIGARETU?
- KUDA SA STARIM TELEFONIMA? EU TRAŽI REŠENJA ZA ELEKTRONSKI OTPAD
- SRBIJA IMA ŠEST FABRIKA ZA RECIKLAŽU, ALI VELIKU KOLIČINU ELEKTRONSKOG OTPADA I DALJE IZVOZI
Iz jednog mobilnog telefona može se reciklirati bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, zlato i srebro
Složenost strukture otpada od električnih i elektronskih proizvoda predstavlja veliki izazov za proces održivog upravljanja.
Pojedine vrste električnih ili elektronskih proizvoda mogu sadržati i više od 100 različitih supstanci, od kojih neke spadaju u neopasne, a druge u kategoriju opasnih i samim tim, za njih se primenjuju različita pravila upravljanja.
Mnoge od ovih komponenti su toksične i samim tim štetne po zdravlje i životnu sredinu ukoliko se sa njima ne postupa na odgovarajući način. Na primer, to su teški metali: živa, kadmijum, heksavalentni hrom, zatim ftalat, antipireni na bazi broma i slično.
Sa druge strane, u frižiderima i klima uređajima, a posebno onim starijim, nalaze se supstance kao što su hlorofluorougljenici i hidrohlorofluorougljenici, koje oštećuju ozonski omotač i imaju veoma visok potencijal globalnog zagrevanja.
Međutim, nije u pitanju samo štetnost električnog i elektronskog otpada.
Ova vrsta otpada prepoznata je i kao važan sekundarni izvor vrednih materijala. U električnom i elektronskom otpadu može se naći čak 69 elemenata iz periodnog sistema – uključujući i plemenite metale kao što su zlato, srebro, bakar, platina, paladijum, rutenijum, rodijum, iridijum i osmijum, zatim prepoznate kritične sirovine (kobalt, indijum, germanijum, bizmut, antimon), ali i nekritični metali poput aluminijuma i gvožđa.
Dobar primer su mobilni telefoni, gde metali čine u proseku 23 odsto težine telefona, većinom bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, pa i dragoceni metali kao što su zlato i srebro. Ostatak čine plastika i keramički materijali.
Razmere su i više nego upečatljive: na osnovu savremenih istraživanja, danas u električnom i elektronskom otpadu ima tri puta više zlata nego što ga ima pod zemljom, a jedna tona otpada sadrži oko 50 puta više zlata od jedne tone rude.
Takođe, ukoliko iz rude izdvojimo jednu tonu paladijuma, proizvešćemo preko 7000 tona CO2, a ako se jedna tona paladijuma izdvoji iz recikliranog elektronskog otpada proizvešćemo samo 788 tona CO2, što je gotovo deset puta manje.
Nažalost, tretman ovakvog otpada uz pomoć neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija, ali i zdravstvenih opasnosti za sakupljače
U Srbiji, sakupljanje i reciklaža električnog i elektronskog otpada nisu organizovani u dovoljnoj meri i velikim delom putevi vode kroz neformalni sektor.
Većina sakupljačkih lokacija se nalazi u gradovima, dok u ruralnim područjima uspostavljanje sistema sakupljanja još uvek predstavlja veliki izazov. Kako bi se na adekvatan način upravljalo ovakvim otpadom, neizostavna je primarna separacija otpada iz domaćinstava i izgradnja sakupljačkih centara.
Jedna od opcija bila bi i primena principa „staro za novo”, gde su distributeri u obavezi da prilikom prodaje novog proizvoda preuzmu stari proizvod istog tipa od krajnjeg korisnika.
Ipak, najveći deo električnog i elektronskog otpada sakupi se kroz akcije koje organizuju četiri vodeća reciklažna centra, koji omogućavaju donošenje otpada na određenu lokaciju ili dolazak po pozivu na prijavljenu adresu. U poslovnom sektoru, oko 500 kompanija učestvuje u prikupljanju ovakvog otpada kroz formalne tokove, predajom na reciklažu uglavnom IT i telekomunikacione opreme.
Sa druge strane, neformalni sektor otežava procenu sakupljenih i tretiranih količina otpada. Neformalni sakupljači su uglavnom zainteresovani za prikupljanje svih vrsta otpada koji sadrži metale. Zbog toga se deo otpada od električne i elektronske opreme prodaje kao staro gvožđe u okviru „sive“ zone. Pored toga, neformalni sakupljači često snabdevaju lokalne radionice korišćene robe rezervnim delovima uklonjenim iz električnog i elektronskog otpada.
Međutim, tretman električnog i elektronskog otpada posredstvom neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija u životnu sredinu. Prilikom pokušaja da se otpadna oprema rasklopi gde može doći do curenja rashladnih medija, da se na otvorenom plamenu otopi plastika ili kablovi oslobode od izolacionog materijala, dolazi da otpuštanja često kancerogenih gasova i supstanci koje imaju štetan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Sa druge strane, u proces sakupljanja i dalju manipulacija ovom opremom često su uključene cele porodice, kao i deca, što istovremeno daje nepovoljnu socio-ekonomsku dimenziju i rizik bezbednosti i zdravlja na radu.
Iako je odlaganje električnog i elektronskog otpada zajedno sa komunalnim otpadom zabranjeno zakonom, ostatak otpadne opreme često završava na nekontrolisanim deponijama i smetlištima.
Ceo tekst pročitajte ovde
Izvor: Klima101
