Iako sam u Italiji bila nekoliko puta, posećivala sam uglavnom turistički izvikana mesta i plaćala mnogo novca za kafe i sladolede osrednjeg kvaliteta.

Ne osporavam lepotu Venecije, Firence i Verone, ali smatram da sam najverniji prikaz italijanskog slatkog života zapravo videla na filmskom platnu – ili, ako ćemo iskreno i bez romantizovanja, na televizoru sa katodnom cevi i ekranu laptopa, kada sam gledala “Kuma” i “Kuma 2”. Delovi ovih filmova su snimani u gradiću Korleone u sicilijanskoj provinciji Palermo.

Da li vam je poznat arhetip slovenskih naroda koji kruži internetom? Fejsbuk zajednica tvrdi da smo skloni da popijemo koju čašu (pre)više votke ili rakije i da ne možemo da prezimimo bez kiselih krastavčića i slanine. Najčešće nas predstavljaju u Adidas (ne)Originals trenerkama u čučnju, s oba stopala čvrsto na zemlji, kao asocijaciju na komunističku prošlost naših društava. Tada smo, usled loše finansijske situacije, ali i poistovećivanja sa ljudima sa druge strane zakona, nosili kopije Adidasa kupljene na lokalnim pijacama i, po svoj prilici, sašivene u nečijem podrumu.

Epitom Italijana u mojoj glavi je mnogo romantičniji i sa više modnog ukusa u odnosu na sliku koju ljudi sa društvenih mreža imaju o nama! Kamene građevine i ulice obrasle u zelenilo, fatalne žene crvenih usana u čipkanim haljinama, muškarci u raskopčanim belim košuljama, mafija, opijenost životom, kafei, kako-ćemo-lako-ćemo stav i ležernost prema svemu, ljubav i strast, boemština, nepregledni maslinjaci… Ipak, čini se da Italijani imaju mnogo veće zahteve od svoje otadžbine nego što bih ja imala – domaća pasta i vino na dnevnom nivou i jedna bela haljina za leto i crna za zimu, ali da ističu struk. Širom zemlje sve je više gradova duhova.

Stanovništvo masovno odlazi iz ruralnih oblasti “čizme na Sredozemlju” u veće gradove, ostavljajući za sobom 6 hiljada opustošenih sela i 15 hiljada na rubu izumiranja.

Umirući italijanski gradovi jednako su lepi kao i oni na vrhuncu života poput Rima. Neki ih zovu i skrivenim draguljima, ugnježdenim na očaravajućim mestima, sa srednjovekovnim samostanima, tvrđavama, renesansnim slikama, ukrašenim svodovima, rezbarijama na gradskim zidinama i spomenicima od kojih zastaje dah. Jedno od njih je selo Grotole u italijanskoj provinciji Bazilikata. Ono ima 300 stanovnika i 600 praznih kuća.

Kompanija Airbnb, posredstvom koje možete pronaći smeštaj bilo gde na svetu, želi da pronađe četiri osobe koje će, na leto ove godine, da postanu privremeni žitelji Grotole. Izabranim kandidatima biće obezbeđen smeštaj i pokriveni svi troškovi tromesečnog boravka, a Italijani-na-određeno-vreme imaće priliku i da pohađaju časove kulinarstva i jezika.

Međutim, “dolce vita” se ne osvaja tek tako. Pobednici takmičenja, zajedno sa lokalnom nevladinom organizacijom, pokušaće da ožive istorijski centar Grotole. Pomoći će u obnavljanju zgrada, baviće se baštovanstvom i biće domaćini, vodiči i učitelji Airbnb gostima.

Ukoliko želite da iskusite italijanski duh i pomognete da se sačuva za buduće naraštaje, popunite prijavu na sledećem linku: https://italiansabbatical.com/. (Autorka teksta proučila je svoj ugovor o radu i ni u jednoj odredbi, nažalost, ne stoji “Zaposleni može da uzme tri meseca odsustva s posla kako bi u neograničenim količinama jeo picu”, tako da ona sama nije u mogućnosti da učestvuje!)

Američka kompanija nije jedina koja je zabrinuta za tradiciju ove evropske države i odlučna u nameri da je konzervira. Sela i gradovi u Italiji nastoje da na mnogobrojne načine izbegnu potpuno gašenje. U nekima, poput Sambuke, možete da pazarite kuću za svega jedan evro, ako se obavežete da ćete da uložite novac za renoviranje poseda.

I pojedinci ulažu napore da italijanske umetnine i skulpture ne dobiju patinu zaborava i ne ogreznu u mahovinu poništenja! Preduzetnik italijanskog porekla Daniele Kilgren pretvara mesto Santo Stefano di Sesanio, u brdovitoj provinciji Abruco, u hotel.

Da li prepoznajete slične težnje i u našem turizmu?

Jelena Kozbašić