Da li je izgradnja malih hidroelektrana nacionalni interes ili je pak zaustavljanje procesa dalje gradnje ovih elektrana javni interes i kako se dolazi do prave mere između potrebe za čistom energijom, sa jedne strane, i očuvanja vodnih resursa, biodiverziteta i životne sredine, sa druge strane, pitali smo dvoje stručnjaka.
Na stranama koje slede svoje odgovore, na istovetna pitanja, dali su prof. dr Svetlana Stevović, naučni savetnik u Inovacionom centru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i prof. dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Primetićete da su njihovi stavovi ponekad oprečni, ipak oni bi trebalo da nam pomognu u sagledavanju uzroka, kao i posledica koje proističu iz ovog gorućeg problema.
EP: Da li bismo mogli očekivati da se efekti bunta prema malim hidroelektranama prenesu i na ostale obnovljive izvore energije, budući da izvestan uticaj na okruženje uvek postoji kao i da se kroz račun za utrošenu električnu energiju plaća – trenutno vrlo negativno percipirana – naknada za povlašćene proizvođače za sve obnovljive izvore energije a ne samo za hidroenergiju?
Svetlana Stevović: Bunt je uvek moguć, ako javnost nije kvalitetno informisana. Tehnološki proces dobijanja električne energije nije nimalo jeftin. Građani najveću cenu zapravo plaćaju za posledice proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva, pre svega uglja, između ostalog i kroz svoje narušeno zdravlje. Isto tako, poznato je da su subvencije u oblasti obnovljivih izvora energije (OIE) jednokratne. Traju 12 godina, nakon čega su OIE na slobodnom tržištu. Kako se pokazalo do sada u Evropi, ti OIE su uticali na smanjenje ukupne cene električne energije na tržištu. To je zato što su projekti OIE, rasterećeni finansijskih obaveza nakon izlaska iz perioda sa subvencijama, u mogućnosti da obaraju cenu. Ako bi se povela kampanja protiv drugih izvora OIE, uvek bi se mogli naći argumenti protiv izgradnje, jer svaka izgradnja izaziva neke poremećaje u životnoj sredini, a preko ekologije možete lako izazvati bunt i oboriti bilo koje rešenje. Jedno je sigurno: bunt usled uticaja proizvodnje električne energije na životnu sredinu, ako se ovako nastavi sa protestima protiv korišćenja OIE, kao i obaranjem velikih i važnih, višenamenskih hidroenergetskih objekata, mogao bi se lako transformisati u bunt izazvan nedostatkom električne energije.
Ratko Ristić: Ne verujem da će bunt protiv MHE uticati na otpor i prema drugim vidovima OIE, jer oni jednostavno nemaju takve negativne posledice po životnu sredinu. Svaka lјudska aktivnost donosi neke negativne posledice po prirodno okruženje, ali ako postoji jasan konsenzus o javnom interesu, odnosno, interesu većine građana na nekom prostoru, onda je projekat prihvatlјiv sa etičke strane. U slučaju MHE, korist imaju samo pojedinci i interesne grupe, uz značajne negativne ekološke posledice, što očigledno nije prihvatlјivo većini građana u našoj zemlјi.
EP: Šta se od vremena kad je pravljen Katastar MHE (kojim je 1987. godine definisano 856 potencijalnih lokacija za izgradnju MHE ukupne snage 450 MW) do danas promenilo kod nas i u svetu? Da li današnji problemi sa MHE proističu delom iz primene ovog zastarelog dokumenta?
Svetlana Stevović: Pre nego što sam doktorirala i prešla na fakultet, radeći 1987. godine u Energoprojekt – Hidroinženjeringu, u birou za hidroenergetske sisteme, kao mlad inženjer projektant bila sam učesnik na izradi Katastra MHE Srbije. Jedna od ključnih namena tog dokumenta u to vreme je bila za vojsku. Katastar je rađen sa osnovama tehnološkog razvoja iz tog perioda, sa drugačijim hidrološkim podlogama i imovinsko pravnim odnosima. Usled promene klime, hidrološki režimi su se promenili u svetu i u Srbiji, ekstremumi su postali intenzivniji i učestaliji i svaki projekat urađen pre više decenija morao bi da se aktuelizira. Inače, u Srbiji je Katastar MHE stavlјen van snage po Zakonu o prostornom planu. U svrhu izgradnje MHE on se danas može koristiti samo kao informaciona osnova. Svaki investitor MHE je u obavezi da izradi kompletno nove podloge sa aktuelnim podacima iz oblasti geologije, geodezije i hidrologije. Pored toga, imaoci javnih ovlašćenja detaljno proveravaju i socijalne, energetske i druge aspekte sadašnjeg stanja lokacije i izdaju uslove u skladu sa svim ograničenjima, pri čemu odgovor može biti i negativan. Da zaključim, pozivanje na Katastar iz 1987. kao problem je samo fikcija protivnika izgradnje MHE.
Ratko Ristić: Brojne administrativne procedure su započete pozivanjem na Katastar malih hidroelektrana (iz 1987. godine), koji nikada nije usvojen kao zvaničan državni dokument, što je proizvelo dosta problema. Od 1987. godine došlo je do drastičnih modifikacija hidrološkog režima na brojnim malim vodotokovima, a prilikom izrade tzv. Katastra niko nije vodio računa o zaštiti prirode.
EP: U kom trenutku se uzima u obzir i uticaj koji se na prirodno okruženje vrši tokom same gradnje MHE?
Svetlana Stevović: Analize se rade u ranoj fazi razrade projektne dokumentacije. Kada je investitor u fazi izrade idejnog rešenja za MHE podnosi se zahtev Zavodu za zaštitu prirode Srbije (ZZPS), čije stručne službe odlučuju da li na nekoj lokaciji može da se gradi ili ne, i ako da – pod kojim uslovima. Takođe ako je odgovor ZZPS-a za neku lokaciju pozitivan, nadalje se ista procenjuje i kroz Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. U toku gradnje građevinski, vodni i ekološki inspektori proveravaju da li se radovi izvode po izdatim aktima ili ne.
Ratko Ristić: Predviđeno je da odgovarajuće inspekcijske službe prate proces izgradnje MHE, od samog početka kroz sve faze, do završetka (građevinska, ekološka, šumarska, vodoprivredna), i da evidentiraju sve nepravilnosti, što delimično i čine. Međutim, brojni su slučajevi kada inspekcije ne postupaju po prijavama ili reaguju na neodgovarajući način (slučajevi polaganja derivacionih cevovoda u korito za veliku vodu i uklanjanje priobalne vegetacije na deonicama od po nekoliko kilometara, što je eksplicitno zabranjeno; probijanje pregrada radi postavljanja cevovoda; preusmeravanje toka vode iz prirodnog korita; samovoljna promena predviđenih lokacija za gradnju; izgradnja pristupnih saobraćajnica bez evakuacionih organa za površinsku vodu, koje tako postaju izvor erozionog materijala i pospešuju formiranje poplavnog oticaja; uništenje staništa strogo zaštićenih vrsta).
Intervjue vodila: Tamara Zjačić
Ceo tekst možete pročitati u Magazinu Energetskog portala KLIMATSKE PROMENE, septembar-novembar, 2019.
