Na samo par sati vožnje od Beograda, nedaleko od Paraćina, na putu ka Zaječaru, u kotlini južnog dela Kučajskih planina nalazi se jedan skriveni prirodni biser naše zemlje ili kako ga neki nazivaju „smaragdni dragulj Kučaja“ – vrelo Grze. Reč je o, reklo bi se, prilično nepoznatom prirodnom izletištu za koje se van Pomoravlja (čast istinskim zaljubljenicima u prirodu i planinarima) ne zna puno.

Reka Grza predstavlja levu pritoku reke Crnice koja protiče kroz Paraćin i koja se uliva u Veliku Moravu, dok se njeno vrelo nalazi u okviru sela Gornja Mutnica. Kako iskoračite iz automobila i dođete do prvog veštačkog jezera (Donjeg) i raskrsnice koja vodi dalje ka Sisevcu bićete naprečac očarani onim što vidite – ispred vas će sa kao na dlanu pružiti jezero nestvarnih boja koje u zavisnosti od ugla posmatranja ili vremenskih prilika mogu varirati od svetlo zelene, preko maslinasto zelene do tirkizne i plave.

Pored ovog Donjeg, postoji i Gornje jezero bliže vrelu koje takođe ostavlja bez daha – paleta boja koju nepregledne listopadne šume oko jezera stvaraju ogledajući se u njemu su zaista nešto što se rečima ne može dočarati. Sasvim je sigurno da fotografiju ovih jezera možemo ubrojati u top 10 najlepših pejzaža naše zemlje.

Pored brojnih vikendica koje su načičkane duž puta ka vrelu možete naići na veliki broj nadstrešnica i drvenih stolova sa klupama na kojima sa društvom možete raspaliti roštilj i opustiti se uz jedinstven šumski ambijent. Taj šumski ambijent čine brojni mali kaskadni vodopadi, šum kristalno čiste, prozirne vode, miris mahovine, cvrkut ptica i čist vazduh koji ispunjava pluća. Mnoštvo drvenih mostića, stena i pećina čine čitav ovaj prizor nestvarnim.

Za one koji su došli radi zdravlja postoji pet planinarskih, pešačkih staza (tzv. staze zdravlja) kojima se možete popeti na neki od vrhova Kučaja. Staze su, što je za veliku pohvalu opštini Paraćin, uredno markirane, utabane, ograđene, a mnoštvo signalizacionih tabli i putokaza vam garantuju da u svakom trenutku znate gde ste i kojim putem treba da se krećete. Posebno preporučujemo da se pešačkom stazom popnete do veoma zanimljivog „izvorišta ispod bukve“ odakle potiče kristalno čista voda. Staze su strme, a ako dođete nakon kiše – ili tokom kiše – teren ume da bude i klizav pa treba voditi računa. U svakom slučaju, za osvajanje ove kote vam neće trebati puno vremena niti izuzetna fizička sprema.

Ukoliko ste pak u boljoj kondiciji i želite da vidite više, možete se popeti na neki od vrhova, poput recimo vrha Vis odakle se pruža fenomenalan pogled i na obronke Kučaja, ali i na planinu Rtanj. U povratku svakako preporučujemo da svratite do obližnjeg restorana „Koliba“ u kome možete probati neke lokalne specijalitete poput „paraćinskog ćevapa“ ili „pastrmke iz Grze na žaru“. Siguran sam da će sva vaša čula time biti apsolutno zadovoljena, a vaš dan u potpunosti iskorišćen.

E sada, dolazimo do onoga što čitavu ovu idiličnu sliku kvari, a što ujedno mnogo toga lošeg govori o stanju naše ekološke svesti, našem odnosu prema prirodi, pa i patriotizmu, u krajnjoj liniji.

Spomenik prirode „Vrelo Grze“ je Odlukom Skupštine opštine Paraćin proglašeno zaštićenim područjem III kategorije. Ono se stavlja pod zaštitu da bi se očuvale jedinstvene prirodne pojave i fenomeni, poput reliktnih šumskih zajednica, ali i kako bi se očuvala pejzažna atraktivnost predela. Za upravljača zaštićenog prirodnog dobra određena je Turistička organizacija opštine Paraćin.

Međutim, izgleda da za brojne turiste ni to, a ni nekoliko turističkih tabli na kojima su jasno napisana pravila ponašanja i upućen apel da se ne ostavlja smeće iza sebe, nije dovoljno. Ponašanje brojnih posetilaca ovog predivnog prirodnog dobra je zaista razočaravajuće! I pored zaista velikog broja kanti za smeće koje se nalaze ravnomerno raspoređene duž čitavog lokaliteta, na našu veliku sramotu vrelo Grze je prepuno smeća!

Kao što možete videti na fotografiji levo, kante su prepune, dok je ono što nije moglo da stane u njih razbacano okolo. Plastične flaše, limenke, jednokratni pribor za jelo, vlažne maramice i opušci od cigareta su ono što „bode oči“ svakom dobronamernom čoveku koji je došao da uživa u prirodi i da se ponosi onim što naša zemlja ima. Prosto je neverovatno da smo toliko otupeli, toliko postali mrzovoljni da pokupimo đubre za sobom – kao da to nije najosnovnija stvar koju svaki roditelj mora da nauči svoje dete.

Ponašamo se prema sopstvenoj šumi, sopstvenoj reci i prirodi kao da to nije naše. Duboko verujem da se tako ne bismo, uz sve naše mane, ponašali u Berlinu, Beču, Parizu, Barseloni… tamo je sramota (i što je još važnije – kažnjivo) bacati đubre po prirodi, dok je kod nas to najnormalnija pojava. Onaj koji se „drzne“ da otpatke nakon roštiljanja pored reke ponese sa sobom, a ne ostavi ih pored kante (ili još gore pored reke) ispada čudan u društvu. A siguran sam da bi ti isti koji se „čude“ dvaput dobro razmislili pre nego što bi bacili samo opušak u nekom od, recimo, bečkih parkova.

Zašto? Pa, naravno – zato što mu se ne „isplati“. Zna da su kazne drakonske, da se takvo ponašanje oštro sankcioniše, a tu je i osećaj društvene stigmatizacije kojoj biva izložen svako ko iskače iz normalnih i ustaljenih načina ponašanja, u šta, između ostalog, spada i odgovorno ponašanje prema životnoj sredini. Drugim rečima, ukoliko limenku piva nonšalantno ostavite u parku prilikom obilaska Hofburga naravno da će vas neko povući za rukav ili pogledati popreko. I to ne zbog toga što su Austrijanci moralne gromade u odnosu na nas, već iz prostog razloga što je ta limenka direktan napad na njihovo shvatanje države i društva.

Jer niko ne može biti neodgovoran prema prirodi, baš zato što se od njega ne očekuje ništa drugo nego da se ponaša kao u svojoj kući – ako neko ne baca limenke od piva svuda po svojoj sobi, zbog čega bi to radio na ulici ili još gore u jednom ovakvom prirodnom dobru? Šta je opravdanje za takvo ponašanje? Prosto ga nema, ne postoji!

Recimo to ovako: ako je građanima pružena mogućnost da roštiljaju pored reke, da uživaju u prirodnom ambijentu i odmaraju mozak sa svojim društvom zbog čega je teško čep od piva ili foliju od posudice sa ćevapima spakovati u kakvu kesu i odneti u neki od većih kontejnera usput? Drvene kante za smeće su male i uglavnom su predviđene za neki sitniji otpad poput papirnih maramica, opušaka, žvakaćih guma ili kakvih omota od slatkiša ili slaniša. Ako su kante pune (ili gotovo pune), kako u ljudima ne proradi osećaj da prosto nije ispravno i kulturno ostaviti đubre pored kante ili još gore baciti ga u žbunje? Šta će opušci od cigareta ili omoti od bombona pokraj pomenutog netaknutog izvora ispod bukve ili na pešačkim stazama? Da li je toliko teško sve to spakovati u papirnu maramicu pa kulturno odložiti na predviđenom mestu?

Naravno, sve su ovo pitanja na koja ne postoje adekvatni ili razložni odgovori. Zbog toga što ni pored sve priče o očuvanju životne sredine, svih apela i sve većeg medijskog prostora koje ova tema zadobija u sredstvima javnog informisanja nema nekog značajnijeg napretka, a u cilju sprečavanja i sankcionisanja neželjenog i neodgovornog ponašanja prema prirodi, u Srbiji je neophodno konačno uvesti efikasan sistem nadzora i novčanog kažnjavanja.

Sve dok se oštro, kao društvo i kao država ne usprotivimo zagađenju naše prirode od strane naših sopstvenih građana, viđaćemo mučne i užasne scene zbog kojih će nas biti sramota da dovedemo strane turiste o kojima toliko pričamo. Neki od njih su nam, postiđeni našim nemarom, očitali pravu lekciju, kao skorije jedan Japanac koji je samoinicijativno očistio đubre pored jedne česme na Staroj planini. Sve dok se u Srbiji ne razvije osećaj da je briga o prirodi izvanredan primer pravog, čistog, iskrenog patriotizma viđaćemo ne samo zagađenu Grzu, već i brojne naše druge reke kojima još uvek ne plutaju flaše i kese. Na kraju krajeva, čemu može da se nada narod koji školjke od automobila, rashodovane uređaje bele tehnike ili životinjske iznutrice bezdušno gura i baca u reke ili kanale koji vode do reka sa kojih se snabdeva pijaćom vodom? Ničemu dobrom, jasno je.

Podizanje ekološke svesti i briga o očuvanju životne sredine je dugotrajan i mučan proces za društva koja još uvek nisu zadovoljila svoje osnovne materijalne potrebe – poput hrane ili krova nad glavom. Stoga je neophodno uvesti multidisciplinarno izučavanje ekologije u obrazovnim institucijama od najranijih dana, a ne tek pri kraju osnovne škole kada je čovekova ličnost dobrim delom već formirana i usmerena. Poseban fokus se mora staviti na mlade koji bi delovali kao korektivni faktor u društvu – ako nesavesni otac, navikao da kroz prozor automobila bez ikakve zadrške i odgovornosti baca kesicu upravo pojedenog „smokija“ ili omot sladoleda, neka sin ili kćerka budu ti koji će mu ukazati na grešku i koji to neće činiti kada dođu u godine svog oca.

Pored toga, Srbija konačno mora da izvrši ne samo zakonske izmene u pogledu ambalažnog otpada, već i da pripremi adekvatan sistem za njihovo odlaganje i reciklažu – to između ostalog podrazumeva uvođenje depozitnog sistema za jednokratnu plastičnu, staklenu i aluminijumsku ambalažu, ali i uređenje divljih deponija i izgradnju kompostana. I kao treći uslov treba navesti pooštravanje inspekcijskog nadzora i sankcionisanje nesavesnih građana putem novčanih kazni. Čini se da je ovaj treći uslov potrebniji više nego ikad.

Ovim putem apelujem na sve posetioce bilo kog prirodnog lokaliteta, pa i Spomenika prirode „Vrelo Grze“, da ista tretiraju kao svoju kuću – ako đubre ne želite pored jastuka na kome spavate, nema apsolutno nikakve potrebe da isto bacate u prirodu kojoj se na društvenim mrežama i pred virtuelnim prijateljima toliko divite. Izbegnite tu vrstu dvoličnosti i učinite nešto dobro za sebe i svoju zemlju bez obzira na to koliko ste često na nju poslednjih godina bili opravdano ljuti. Grza nije kriva za vaš bes ili nedostatak elementarnog kućnog vaspitanja. Grza je vaša jednako koliko i vaša kuća – pomozite joj da ostane čista, zdrava i na ponos svih njenih posetilaca.

Problem sa MHE

Plan o izgradnji male hidroelektrane na Grzi (tj. na Donjem jezeru) podigao je veliku prašinu u Paraćinu koji je na kraju poništio građevinsko rešenje o izgradnji čime je, zahvaljujući pre svega pokretu „Odbranimo Grzu“, Grza zaista i „odbranjena“. Barem za sada neće biti nikakve izgradnje MHE na ovoj reci. O njihovoj štetnosti po prirodu i biodiverzitet svoj sud su dali brojni stručnjaci i profesori, ali bi čak i laik koji poseti ovo mesto, a koji pritom zna kakvu sudbinu su doživele brojne reke zbog MHE (Jošanica, Samokovska reka) mogao da zaključi kakva bi prirodna katastrofa nastupila ukoliko bi se reka smaragande boje i u svakom smislu te reči prirodni biser naše zemlje zarobila u cevima.

Zbog toga pored Donjeg jezera postoji tabla kao svojevrsno upozorenje da investitori malih hidroelektrana nisu dobrodošli i da će Paraćinci svoju reku braniti složno i do kraja.

Grza nema cenu. Šume, reke i jezera Srbije nemaju cenu. U njima su uživale generacije pre nas, u njima uživamo mi, a u njima moraju uživati oni koji dolaze nakon nas, bez obzira koliki je profit pojedinca u pitanju. Ovo je stvar koja se tiče svih nas koji bezuslovno volimo svoju zemlju. Preživećemo bez MHE, a sa njima – teško.

Radomir Jovanović