Broj divljih životinja u svetu je opao za 68 odsto u poslednjih 46 godina, tačnije u periodu od 1970-2016. godine, objavila je ove godine Svetska organizacija za zaštitu prirode, (WWF). Nestanak prirodnih staništa, prekomeran lov, nestanak plena i trgovina divljim životinjama, samo su neki od razloga smanjenja njihovog broja. U toj agoniji, životinje se snalaze najbolje što mogu.

Tako, neka istraživanja su pokazala da proganjanje i ubijanje vukova podstiče njihove česte napade na domaće životinje, jer kad su van čopora teže love divlje životinje.

Na ovu temu, između ostalog, smo pričali sa Đurom Huberom, stručnjakom za krupne zveri iz Hrvatske. On je kazao da narušavanje strukture čopora ne otežava samo njihov lov, već remeti njihov ukupni život.

“S jedne strane razbijeni čopor teže odgaja potomstvo, ali ima i slučajeva da onda i dva para postanu reproduktivni. Ako ima dosta hrane to može dovesti i do lokalnog povećanja broja vukova. Tada i domaće životinje mogu biti dodatni izvor hrane”, kazao je Huber.

Kako bi se populacija vukova, ali i drugih diviljih životinja (medveda) sačuvala, Huber je rekao da je najbitnije da se izrade, prihvate i sprovedu planovi upravljanja.

“Na tome se radi, ali presporo”, rekao je on.

Zanimljivo je i da potiskivanje vukova na nekim teritorijama utiče na pojavu šakala.

“Čini se da su razdoblja bez vukova na nekom području pospešila širenje areala čaglja (šakala). Ipak, šakali su ostali i tamo gde su se vukovi vratili. U USA u “Jelustonu” (Yellowstone NP) se povratkom vukova smanjio broj kojota (ekološki ekvivalent čaglju) ali su postali veći”, objasnio je Huber.

Huber je na pitanje da li Crna Gora predstavlja važnu teritoriju za opstanak vukova, medveda ili pak risa odgovorio potvrdno.

“Da, i za opstanak, a posebno za povezanost populacije od Slovenije do Grčke i Bugarske. Isto i za medveda, a jednom i za risa”, kaže on.

Zime su sve blaže, a samim tim, životinje koje urone u zimski san se ne zadrže u njemu tokom cele zime, kao što je slučaj sa medvedom. Pitali smo Hubera da li su za to razlog klimatske promene.

“Jedino opažamo da se sve više medveda viđa izvan brloga celu zimu. Koji bi sve mogli biti efekti promene klime tek trebamo otkriti”, objasnio je.

Mnogi ljudi imaju predrasude kada su u pitanju divlje životinje, te zbog tih uverenja, životinje sve češće plate životom.

“Glavna predrasuda je da čovek mora da kontroliše populacije zveri, jer one su na vrhu lanca ishrane pa nemaju svojih predatora i ako ih čovek ne “reguliše” biće ih previše (i uništiće sav plen). To je zabluda jer: 1) zveri su postojale i pre čoveka, 2) populacije plena su evolucijski prilagođene da žive sa svojim predatorima, i 3) sve zveri imaju razvijene kompleksne mehanizme regulacije svojih populacija”, objasnio je Huber, stručnjak za zveri.

Anegdota sa terena: Medvedica Inga

Radilo se o medvedici Ingi koja je odlučila napraviti zimski brlog pod samim vrhom Risnjaka. Taj je predeo nepristupačan, obrastao je klekovinom planinskog bora, prepun je stena i dubokih jama. Ingu smo prethodnog proleća (25. maja 1987.) uhvatili i obeležili na Leski i pratili smo je pomoću antene i VHF signala.

Kako je već došlo proleće 1988., jako nas je čudilo da ne napušta brlog. Došli smo s antenom, morali smo se visoko popeti, nije onda bilo satelitske telemetrije, pa smo sa susednog brda, preko jedne duboke jame, gledali mesto na kom bi trebao biti brlog. Čak smo i šator podigli. Pratili smo aktivnosti da vidimo da li je ona živa, mogli smo čak i da odredimo da li pomera glavu i sve to smo lepo pratili. Znali smo po par dana boraviti u šatoru. I vatru zapalimo, a ona sa druge strane ne oseti dim, iako smo od nje bili udaljeni nekih 300 metara.

Dvoglede, fotoaparate i sva pomagala usmerili smo prema brlogu, za koji smo imali dosta preciznu ideju gde se nalazi i stvarno smo jednog dana videli medvedicu kako blizu tog mesta šeta po padini. Ali medvedica se opet vratila i to nas je čudilo jer je bio već kraj maja, čak prvi dani juna, što je nenormalno. Prošao je celi maj, a ona je još uvek bila u brlogu. Kad je izašla napolje jedino je mogla da jede prošlogodišnju suvu travu. A tako je i bilo, videli smo da je gladna i da žvaće travu.

I onda, jednog dana, opet smo došli na brdo, ali – nema više signala. Sigurno je otišla dalje i onda smo odlučili da pogledamo brlog. Pentramo se do brloga i trebalo nam je nam je skoro dva sata da pređemo tih tristotinjak metara. Dođemo do jazbine, a to je bila neka uska, vrlo uska rupa u stenama usmerena vertikalno prema dole, i čujemo odozdo medvedića. I šta je bilo – brlog je bio takav da mladunac nije mogao da izađe.

Medvedica je izlazila i vraćala se, a bio je već početak juna, što je neverovatno. Ni medvedi na Aljasci nisu tako dugo u brlogu. Zaključili smo da je shvatila da medvedić neće moći napolje pa je u jednom trenutku otišla. Nismo mogli da se spustimo, ali smo hteli da spasemo mladunče za koje smo mislili da je majka ostavila.Trebao nam je konopac da se spustimo i odlučili smo da drugi dan spremni dođemo. Sledećeg dana, kada smo došli, malog medveda nije bilo. Medvedica se, verovatno u toku noći vratila i nekako je uspela da ga izvuče, izgurati, ne znamo kako. Verovatno je i ona nešto naslutila.

Odlučili smo da se spustimo u brlog koji se nalazio na dubini od osam metara, na samom dnu se nalazilo jedno ravno mesto na kom su ležali. Ispod toga je bilo još nekih dvadeset metara dubine, nekakav ponor. Možda je neko mladunče bilo i tamo, ali toliko duboko nismo mogli da se spustimo.

Mesto je bilo baš neobičnog oblika i nije čudno što mladunče nije moglo da se izvuče, što je onda majci pravilo problem pa je dugo, predugo čekala da ga izvede napolje. Kasnije smo signal sa njene ogrlice uhvatili kod Malog Sela nedaleko od Crnog Luga. Ali nakon mesec dana našli smo odsečenu ogrlicu. Neko je medvedicu ubio i to je bio jedan od retkih dokaza krivolova u Gorskom kotaru.

Izvor: Bear in Mind