Ako biste mi postavili pitanje da li bioklimatska arhitektura predstavlja osnov održive gradnje, bez oklevanja bih potvrdno odgovorila. Bioklimatska arhitektura ne predstavlja nikakav stil niti pravac u arhitekturi, već sistematski pristup projektovanju. Ovom sintagmom želimo da opišemo zgrade koje su projektovane i izgrađene tako da grade racionalan odnos prema podneblju u kom nastaju, pre svega kroz odnos prema klimatskim uticajima, kao i brojnim drugim prirodnim uslovima.

Već u samom terminu bioklimatska jasne su dve ključne odrednice. Kao što je rečeno, klimatski uslovi su jedna, a druga bi bilo sve ono na što se odnosi pojam bio – od grčkog pojma bios, tj. sve ono što čini i omogućava život. Tu se pre svega misli na odnos objekta i prirode, bilo da je reč o primeni prirodnih materijala, približavanju prirode i korisnika, bilo o primeni rešenja koja imaju za cilj poboljšanje prirodnih uslova na lokaciji.

Iz ovoga je jasno da ekološki principi projektovanja i građenja počivaju upravo na bioklimatskim principima. Ovakav pristup u arhitekturi nazivamo i kontekstualna arhitektura, zato što uvažava karakteristike konteksta – okruženja objekta, na mikro i makro nivou. Kada pomislimo na ono što bioklimatska arhitektura nije, a to su svi primeri akontekstualnih, uvezenih i nepromišljenih rešenja, koji ne odgovaraju ni lokalnoj klimi, ni razmeri okruženja, ni izborom materijala, ni karakteristikama sklopa – onda je možda slika malo jasnija.

U fokusu:

• KIKINDA DOBIJA SOLARNU ELEKTRANU
• KAKO DO ODRŽIVIJEG GRAĐEVINSKOG SEKTORA
• PRINCIPI ODRŽIVE ARHITEKTURE KROZ ISTORIJU I DANAS

Vernakularna arhitektura

Zašto bioklimatska arhitektura mora da bude u osnovi održive gradnje? Zato što je ona to oduvek. Primeri objekata koji su izdržali test vremena, u smislu trajnosti, jesu raznovrsni primeri narodne – vernakularne arhitekture širom sveta, koja je sada deo kulturne baštine čovečanstva, među kojima su i naša dinarska brvnara, kao i vojvođanska kuća od naboja. Objekti narodnih graditelja, najčešće neimenovanih, izgrađeni su uglavnom primenom lokalno dostupnih materijala, sa vrlo promišljenim odnosom prema lokalnim klimatskim uslovima, koji je usavršavan vekovima. Odnos prema klimatskim uslovima, često surovim, u sadejstvu sa raspoloživim materijalima, doveo je do razvoja specifičnih oblika, konstruktivnih sklopova i detalja koji postaju odlika jednog podneblja. Primere vernakularne arhitekture prvi je zabeležio i izložio arhitekta Bernard Rudofski (Bernard Rudofsky) na veoma uticajnoj izložbi u muzeju MoMA (Museum of Modern Architecture, NY) pod nazivom Arhitektura bez arhitekata davne 1964. godine.

Ubrzo nakon toga je usledila energetska kriza 1973. godine kada je svet shvatio da se savremene zgrade, koje su tokom 20. veka sve više počele da liče jedna na drugu nezavisno od toga u kom su kraju sveta građene, u ogromnoj meri oslanjaju na sisteme grejanja, hlađenja i ventilacije koji zahtevaju velike količine energije. Osvešćivanje u pogledu količine energije koju zgrade troše za svoje funkcionisanje i potrebe da se gradi racionalnije usmerili su struku ka traženju logičnijih rešenja u pogledu organizacije, materijalizacije i konstrukcije objekata. Jedan od osnovnih uzora postali su primeri vernakularne arhitekture i lokalne tradicije građenja, koje i danas predstavljaju inspiraciju savremenim arhitektama.

Brojni su primeri na koji način u poslednjih pola veka objekti vernakularne arhitekture utiču na savremenu arhitekturu. Jedan pravac istraživanja je izučavanje bioklimatskih principa prema kojima su tradicionalne građevine oblikovane, a koji su omogućili poboljšan komfor boravka u njima bez primene tehničkih sistema, kao npr. integracija principa prirodne ventilacije u suvim vrelim klimatima, ili pasivnog solarnog grejanja u hladnijim i umerenim klimatima. Integracija ovih principa u koncept oblikovanja savremenih objekata, koji ipak zahtevaju viši nivo komfora, dovodi do značajnih ušteda energije pri njihovoj eksploataciji.

Takođe, ponovno korišćenje doskora zaboravljenih i zapostavljenih tehnika građenja i lokalno dostupnih materijala (npr. nabijena zemlja) daje sjajne rezultate u pogledu oživljavanja lokalnih zajednica i značajan doprinos lokalnim ekonomijama, kao i kulturološkoj raznovrsnosti. Jasno je iz ovih primera da bioklimatska arhitektura uključuje i sve aspekte održivosti: ekološku, ekonomsku i društvenu. Svi navedeni primeri pripadaju savremenom pravcu, ili bolje tendenciji u arhitekturi koja teži da definiše vezu i uporište u lokalnoj tradiciji kroz neo-vernakularni pristup.

Iako je razvoj bioklimatskih principa u vernakularnoj arhitekturi tekao dugo, na bazi relativno konstantnih prirodnih uslova, ali i manje-više nepromenjenih potreba korisnika, da bi se kroz više vekova pokušaja, grešaka i stalnog ispravljanja i usavršavanja formirale prepoznatljive forme koje su onda pripisane narodnom graditelju, danas nikako ne treba pokušavati graditi bez arhitekata! I to dobrih. Onih koji umeju da saslušaju zahteve i prepoznaju potrebe korisnika (investitora) i da kroz svoj projekat prelome na najbolji način prirodne uslove, program, regulativu, racionalan odnos prema resursima i još mnogo drugih uslova.

Bojana Zeković

Tekst u celosti možete pročitati u Magazinu Energetskog portala Održiva arhitektura i finansiranje zelene gradnje