Pripremajući se za razgovor sa dr Nebojšom Veljkovićem, zajednički smo napravili nekoliko eksperimenata i vrlo lako se uverili da je litar vode u Srbiji skuplji od litre benzina. Nastavak razgovora je svima dobro poznat, a to je činjenica da 70 odsto planete i ljudskog organizma čini voda. Ovaj resurs kojim je Srbija bogata ipak je ograničen i nema ga u izobilju. Mnoga geo-politička previranja u svetu poslednje 3 decenije dešavaju se upravo zbog suša i energenata. Reke i njihovi tokovi zapravo su izuzetno važni za život i privređivanje ljudi, pa tako čak 40 odsto ljudi na planeti živi u slivovima reka i jezera koji obuhvataju dve ili više zemalja. Čak 90 odsto ljudi živi u zemljama koje imaju rečne slivove. Upravljanje vodama otuda predstavlja složen splet aktivnosti i mera koje nisu samo tehničke, već predviđaju usklađivanje ponude i potražnje, upravljanje uslugama i namenom i kao najvažnije – upravljanje samim resursom. Dr Nebojša Veljković je načelnik Odeljenja za monitoring kvaliteta vode i sedimenta u Agenciji za zaštitu životne sredine Srbije i sa nama je podelio naučna zapažanja i saznanja iz oblasti upravljanja vodama u Srbiji.

EP: Dostupni vodni resursi za ljudske potrebe nisu u izobilju. Kakvo je realno stanje i da li možemo očekivati nestašicu vode i u Srbiji?

Nebojša Veljković: Javnost kod nas i nažalost stručnjaci zaboravljaju da mi već danas živimo u katastrofičnom veku sa svim karakteristikama koje ste spomenuli. Kao da ne primećujemo da je u restoranima litar flaširane vode skuplji od litre benzina. Rat u Siriji je verovatno prvi konflikt u 21. veku koji bi mogao da se dovede u vezu sa klimatskim promenama i sušom, odnosno deficitom vode. Više od milion ljudi, izbeglica i migranata ušlo je u deo zapadne Evrope sa izvesnim budućim socio-ekonomskim i političkim posledicama po kontinent. U većini analiza i izveštaja, kod nas pogotovu, nisu bili naglašavani i ekološki faktori krize u Siriji. U godinama koje su prethodile pobuni i građanskom ratu region je pretrpeo duži period suša, a posle 2009. godine u oblasti južne Sirije poljoprivrednici zbog suše nisu bili u mogućnosti da uzgajaju i očuvaju useve i stočni fond i migrirali su iz ruralnih oblasti u urbane centre. Protesti su počeli u gradu Dara 2011. godine i proširili se pod uticajem islamskog ekstremizma kome se pridružio i strani politički faktor i nastala je katastrofa. Važno je razumeti da je ovde suša u pozadini problema i da je nepripremljenost na uticaje klimatskih promena ključno objašnjenje. Sirijska vlada je tokom višedecenijskog perioda zapostavila investiranje u vodoprivredu, a podbačaj prinosa u poljoprivrednoj proizvodnji tokom perioda suše je uslovio nedostatak osnovnih sredstava za život i pojačao postojeće društvene tenzije i političku nestabilnost.  Pouka iz Sirijskog konflikta je jasna – kriza nestašice vode je uvek povezana sa drugim pripadajućim faktorima.

Srbija se nalazi na evropskom kontinentu i generalno je na karti sveta u zoni van krize nestašice vode. Ipak, što se nas tiče, kao što su južni delovi Španije, Francuske i Italije već sada u hroničnoj nestašici, pojedini delovi Srbije dobijaju iste simptome te bolesti koja se zove „vodni stres“.  Svedoci smo bili prekida u vodosnabdevanju u Užicu januara 2014. godine i tromesečne zabrane upotrebe vode u Požarevcu od oktobra 2015. do januara 2016. godine.  U oba slučaja se radi o osetljivosti izvorišta na klimatske promene. U prvom slučaju razvoj toksičnih cijanobakterija u akumulaciji za vodosnabdevanje je bio posledica povoljnih toplijih uslova za njihov rast. Drugi slučaj je deficit prihranjivanja u izvorištu podzemnih voda koji je pogoršao kvalitet kao direktna posledica smanjenih proticaja u Velikoj Moravi. Ovo su pojedinačni slučajevi koji će se sigurno umnožavati ukoliko se budu ostvarile sve projekcije klimatskih promena, o čemu govore i hidrometeorološki podaci i klimatski matematički modeli za ovaj vek.

EP: Imajući u vidu postojeće podatke, kakve su projekcije za naredni period što se tiče raspoloživosti količina voda u našoj zemlji?

Nebojša Veljković: Srbija raspolaže sa dovoljnom količinom vode i na evropskoj listi je u grupi  zemalja „srednjeg izobilja“. Nepovoljnost našeg vodnog bogatstva je u činjenici da su najveće količine ovih voda, čak 92 odsto tranzitne vode, koje dotiču rekama sa teritorija drugih država ili čine međudržavnu granicu – Dunav, Sava, Drina, Lim, Tamiš, Tisa, Begej. Sliv Južne, Zapadne i Velike Morave koju administrativno zovemo centralna Srbija, skupi godišnje u vidu padavina vode koja otekne Velikom Moravom. Na profilu Ljubičevski most neposredno pre uliva u Dunav ima 22 puta manje vode od ove velike evropske reke, kojoj se „naše“ vode predaju i tako zajedno odlaze u Crno more. Da stvar bude gora, analiza pokazuje da je prosečni proticaj Velike Morave na profilu Ljubičevski most u periodu od 1981. do 2010. godine manji za 18 odsto u odnosu na period od 1951. do 1981. godine. Naših voda je manje i nas je manje, jer demografske projekcije pokazuju da će u Srbiji 2050. godine živeti isti broj stanovnika kao i 1950. godine. Veći broj stanovnika ne mora da znači odmah i veću potrošnju resursa, već je kritičnije povećanje potrošnje per capita i to je faktor koji je najveći pritisak na životnu sredinu. Dobar primer je navodnjavanje u Srbiji. Statistička istraživanja pokazuju da se u Srbiji navodnjava samo 17 odsto obradive površine, dok Mađarska i Slovenija navodnjavaju 50 odsto, a Grčka 82 odsto obradive površine u odnosu na ukupnu obradivu površinu opremljenu sistemima za navodnjavanje. Ovako nizak stepen iskorišćenja resursa naveo me je da uradim slobodnu projekciju potrebnih količina vode za navodnjavanje i prezentujem je na jednom stručnom skupu. Pošao sam od pretpostavke da ćemo u 2020. godini povećati navodnjavane površine na 50 odsto, a 2030. godine na 80 odsto kod onih površina koje su sada opremljene sistemima. Ovaj porast je potpuno u skladu sa strategijom razvoja poljoprivredne proizvodnje, ali ovaj pristup uzima u obzir i potrošnju vode.  Povećanje  sa sadašnjih 17 odsto navodnjavane površine na 80 odsto u 2030. godini povećaće zahvaćene količine vode za potrebe navodnjavanja u odnosu na sadašnje za jednu milijardu kubnih metara vode godišnje. Ovo je količina vode koja odgovara prosečnom višegodišnjem proticaju Južne Morave u maju mesecu. Drugim rečima, za povećanje poljoprivredne proizvodnje potrebna nam je još jedna Južna Morava. Ovo je dobar i jednostavan ilustrativni primer bilansa i projekcija potrebnih količina vode i otvara ključno pitanje na koje odgovor treba dati u strateškim dokumentima. Koju količinu vodnih resursa imamo na raspolaganju, za koju proizvodnju i potrošnju i koliko će toga biti zadovoljavajuće i do kog vremena?

EP: Šta nam možete reći o kvalitetu vode u Srbiji, o sistemima za prečišćavanje i činjenici da su vodni tokovi bili čistiji tokom devedesetih kada je domaća industrija bila uništena? Vi ste autor metode Serbian Water Quality Index, pa nam predstavite podatke u poslednjih 15 godina.

Nebojša Veljković: U Agenciji za zaštitu životne sredine razvijen je indikator Serbian Water Quality Index za ocenu kvaliteta površinskih voda. Indikator je namenjen izveštavanju javnosti, stručnjaka i donosioca političkih odluka i usvojen je u odgovarajućem podzakonskom aktu. Serbian Water Quality Index je kompozitni indikator koga čine devet fizičko-hemijskih i jedan mikrobiološki pokazatalj kvaliteta čijim agregiranjem kvalitet vode dobija indeksnu vrednost u rasponu od 0 do 100. Kvalitet vode se u zavisnosti od pripadajućih indeksnih bodova razvrstava u pet kategorija: odličan, veoma dobar, dobar, loš i veoma loš. U našim izveštajima koji se redovno godišnje dostavljaju Vladi Srbije su detaljno predstavljeni rezultati analiza za velike slivove i reke i sadrže pregled kvaliteta od 1998. godine.  Najbolji kvalitet ima sliv Save sa Drinom i pritokama koje su skoro 90 odsto u kategoriji odličan, veoma dobar i dobar. Najslabiji kvalitet imaju vode Vojvodine koje obuhvataju vodotokove i kanale DTD i na ovom slivnom području je čak 44 odsto uzoraka u kategoriji loš i veoma loš. Reka Dunav, zahvaljujući ogromnom prijemnom kapacitetu i moći samoprečišćavanja, pokazuje solidan kvalitet – samo je 4 odsto uzoraka u kategoriji loš i nijedan u kategoriji veoma loš.

Metoda Serbian Water Quality Index pogodna je za različita komparativna istraživanja i modeliranja i u tom smislu sam uradio jedno istraživanje koje je nastavak moje disertacije i predstavlja pionirski rad iz oblasti tzv. razdvajanja ekonomskog rasta od uticaja na životnu sredinu. Iz tog obimnog rada bih izdvojio samo deo koji se odnosi na vaše pitanje. Analiza kvaliteta naših vodotokova kao prijemnika komunalnih i industrijskih otpadnih voda za period od 1981. do 2010. godine pokazuje jasno izražena tri ciklusa. Prvi ciklus, osamdesete godine sa trendom pogoršanja kvaliteta prema devedesetim; drugi ciklus, izražen trend porasta kvaliteta do 2000. godine i treći ciklus, posle 2000. godine blago opadanje kvaliteta. Ova tri ciklusa su potpuno u skladu sa ciklusima industrijskog razvoja Srbije. Rast fizičkog obima industrijske proizvodne prati pogoršanje kvaliteta vodoprijemnika i obrnuto. Ova analiza može se dopuniti sa uporednim prikazom industrijskog razvoja obuhvaćenosti stanovništva kanalizacionim sistemima sa prečišćavanjem otpadnih voda. Ovaj uporedni prikaz je dat za Srbiju i Finsku, gde je predstavljen industrijski rast za poslednjih pola veka.  Sadašnji nivo obuhvaćenosti stanovništva kanalizacionim sistemima od 60 odsto i samo 10 odsto sa sistemima za prečišćavanje datira još iz „zlatnih“ osamdesetih godina prošlog veka i indikativno je u ovoj komparativnoj analizi da u tom pogledu nismo bili bolji od Finske i kad smo imali viši obim industrijske proizvodnje.

Slika: Uporedni prikaz industrijskog razvoja i stepena opremljenosti stanovništva kanalizacionim sistemima sa prečišćavanjem otpadnih voda Finske i Srbije

Iz kojih sredstava će Srbija sada finansirati izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda?  Prema našem podzakonskom aktu iz 2016. godine koji je uvažio zahtev Okvirne direktive o vodi Evropske unije, u obavezi smo da do kraja 2040. godine izgradimo sva postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda za naselja sa opterećenjem većim od 2.000 ekvivalentnih stanovnika. Danas u Srbiji postoji 26 komunalnih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a potrebno je oko 200 za naselja od 2.000 do 5.000 ekvivalentnih stanovnika i oko 100 za naselja od 5.000 do 10.000 ekvivalentnih stanovnika. Ukupan broj za sve veličine naselja je oko 400 postrojenja. Dakle, 300 postrojenja je potrebno izgraditi do 2040. godine u naseljima do 10.000 stanovnika, a to su najsiromašniji opštinski centri. Mogu li se ove potrebne kapitalne investicije pokriti iz naknada korisnika u tim naseljima? Sada sigurno ne, jer javna komunalna preduzeća pružaju usluge ispod ekonomske cene, a to znači da prave gubitke. Dva su načina za finansiranje izgradnje i funkcionisanja komunalnih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Prvi je izgradnja korišćenjem komercijanih kredita na teret lokalne samouprave uz garancije države, gde se u krajnjem trošak prevaljuje poreskim obveznicima; drugi je kod samog funkcionisanja izgrađenih sistema gde se povećanje naknade za troškove prečišćavanja ugrađuju u višu cenu usluge, što je direktni trošak potrošača ili se preko subvencije lokalne samouprave indirektno prevaljuju poreskim obveznicima, odnosno korisnicima. Postoji i treći način, koji se sada primenjuje kod nekih od postojećih 26 komunalnih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a to je da se cene komunalnih usluga ne povećavaju tako što postrojenje jednostavno ne radi.  Uslovi pregovaračkog procesa za pridruživanje EU u okviru poglavlja 27 koje se odnosi na životnu sredinu su tu veoma jasni. Bugarska i Rumunija već plaćaju visoke penale za neizvršavanje obaveza.

EP: Statistika govori da se oko 30 odsto vode gubi u vodovodnim sistemima.  Šta možemo uraditi u Srbiji u ovoj oblasti kako bi se povećala efikasnost poslovanja vodovodnih preduzeća?

Nebojša Veljković: Indikator „gubici vode“ o kome Vi govorite odražava reakciju društva jer vrednuje efikasnost upravljanja sistemima za vodosnabdevanje i uključuje tehničke uslove koji utiču na stanje cevovoda, cenu vode i svest potrošača o značaju vode kao resursa. Karakteristika sadašnjeg javnog snabdevanja vodom za piće su visoki gubici, kako ste vi naveli oko 30 odsto i imaju trend porasta. Na ovaj način se „izgubi“ oko 230 miliona kubnih metara vode godišnje, što odgovara ekvivalentu od 45MW instalisane snage hidroelektrane koja isporuči električnu energiju da bi se ta količina vode zahvatila i isporučila. Smanjenjem gubitaka vode u vodovodnim sistemima Srbije samo za trećinu, na godišnjem nivou uštedela bi se električna energija koju proizvede zajedno HE „Ovčar Banja“ i HE „Međuvršje“, odnosno 13MW instalisane snage ovih hidroelektrana. Jedan drugi indikator efikasnosti resursa javnih vodovodnih sistema u Srbiji daje posebnu komparativnu sliku. Prema prethodnim desetogodišnjim statističkim podacima gubici vode rastu, a istovremeno isporučene količine vode za piće iz javnih vodovoda opadaju. Kada se podaci o zahvaćenim količinama vode za javno vodosnabdevanje stave u odnos sa brojem zaposlenih, dobija se indikator koji pokazuje da jedan zaposleni u nemačkom vodovodu godišnje proizvede tri puta više vode od kolege u srpskom vodovodu. To je mera efikasnosti poslovanja. Dovoljno je jasno da se povećanje efekasnosti javnih komunalnih preduzeća u oblasti vodovoda i kanalizacije može ostvariti samo poboljšanjem nivoa usluga, obnovom i razvojem infrastrukture, što nije moguće bez razvoja lokalne privrede i zemlje kao celine.

Intervju vodila: Vesna Vukajlović