Naš sagovornik, Aleksandar Jovović, je redovni profesor Univerziteta u Beogradu, na Mašinskom fakultetu. Fokus u istražvanjima i naučnom radu profesora Jovovića je procesno inženjerstvo i zaštita životne sredine. Punopravni je član mnogobrojnih vladinih i nevladinih organizacija. Sarađivao je sa velikim brojem međunarodnih institucija i organizacija u Srbiji i regionu Balkana. U vezi sa ODGOVORNIM KOMPANIJAMA od njega smo čuli mnogo toga.

EP: Šta Srbija treba da uradi da bi se zaštita životne sredine zakonski na pravi način odvijala? Kako da se strani investitori obavežu na visoke standarde po ovom pitanju?

Aleksandar Jovović: Što se tiče životne sredine, poštovanje propisa je klasično političko pitanje. Zavisi direktno od političke volje. Srbija generalno ima dosta dobre propisane zakone koji se odnose na zaštitu životne sredine. Nije sve transponovano iz EU, ali u smislu zaštite vaduha deo propisa je kod nas već godinama. Mi smo imali pravilnik o emisijama zagađenja još 1997. godine, sada imamo uredbu koja važi već 5 godina. Poenta je da li se to poštuje ili ne.

Vrlo retko se poštuje, najveći sistemi nemaju mogućnosti da ispoštuju propise. Kompletna elektroprivreda, industrijski kompleksi i slično nisu u mogućnosti da prate propise. Treba im veliki period da dobiju sredstva, da sredstva ulože recimo u odsumporavanje da bi se ispoštovalo zakonodavstvo koje je slično sa evropskim. Postoje čak i sankcije. Na terenu se dešava to da inspekcija obilazi komintente i propiše im određene mere i kazne. Novčane kazne nisu male, ali nisu ni značajne. Praktično, ni jedan direktor ne može ništa osim da bude kažnjen. Plaćaju kazne ali nema mehanizma šta uraditi ako nemate taj novac. Izgradnja postrojenja za smanjenje zagađenja košta više miliona evra. Manje zahtevni projekti su uglavnom završeni, kao na primer rekonstrukcija elektrofiltera u JP EPS, a možda samo na par njih nije.

Recimo TE Morava kreće sa rekonstrukcijom. Ali da biste uložili u odsumporavanje treba vam 200 miliona evra. Znači, morate dobiti kredit ili nekakva nepovratna sredstva. Za TE u Kostolcu dobijen je kredit iz Kine, ali i za dobijanje kredita treba vam dosta vremena. Mnogo bolja je situacija kada su u pitanju strane kompanije, koje su tu u vlasništvu stranih investitora. Te kompanije imaju svoja kompanijska pravila, i nezavisno od našeg zakonodavstva oni bi uveli mere. Mislim na firme poput Lafarge, Coca Cola, Titan. Oni imaju neka pravila koja moraju da zadovolje i ulažu u sektor životne sredine. Najveći problem je prema mom mišljenju u firmama koje su državno vlasništvo. Ogromne su po kapacitetu, i potrebna im je ogromna količina novca, ili su u tako teškom stanju da ne znamo šta će biti sa njima.

EP: Kakvo je stanje u našoj javnosti i društvu, na kakvom je nivou svest o značaju zaštite životne sredine?

Aleksandar Jovović: Stanje u srpskom društvu i javnosti je ključni problem. Društvo kao takvo, ne razume problem nepoštovanja životne sredine. To ne razumeju ni političari. Pitanje je koliko košta nepoštovanje zakonskih propisa kada je energetski sektor u pitanju, na duži rok, kroz skraćivanje godina života, kroz broj obolelih od raznih bolesti? Znači, ljudi ne umiru trenutno zbog zagađenja, već investiraju u bolesti. Nama je recimo povećan broj obolelih u nekim zonama jer udišu ovakav ili onakav vazduh. Vi vaše zagađenje šaljete drugim zemljama, one šalju vama… Teško je baš tako lako napraviti procenu. Ali, to je suština, da životna sredina utiče na kvalitet života.

Kada je Evropa donela novu Industrijsku direktivu, oni nisu to odlučili tek tako. Uradili su analizu prethodne direktive, i zaključili da se sumpor u nekim delovima EU značajno smanjio tj. postignuto je da u najzagađenijim delovima EU fabrike ispuštaju minimalno koliko se može. Na dugačak rok, su jako mnogo dobili, i onda su napravili novu tehnoekonomsku analizu. Ta studija je na sajtovima EU. Studija govori koliko će koštati ispunjenje nove u milijardama evra, a koliko će se vratiti kroz to što će ljudi biti zdravi, manje se lečiti i slično. Kada živite u siromašnoj zemlji, tu mislim na sve oko nas ne samo na Srbiju, vi treba da uložite milijardu evra samo u elektroprivredu. Neulaganje te milijarde vas košta na određeni vremenski period 30 milijardi. Tih 30 milijardi su vama razvučene, apstraktne, ne vidite ih i nemate osećaj da zaista profitirate. Sa druge strane ne možete ni da zatvorite energetski sektor. Država će svakog akutno opasnog zagađivača da zatvori, naravno… ali u redovnoj situaciji toleriše.

EP: Kako uvesti tokom celog perioda obrazovanja predmete u vezi sa zaštitom životne sredine, kako promeniti način razmišljanja svih aktera u društvu i da li se prema Vašem mišljenju radi dovoljno na tome?

Aleksandar Jovović: Najbolje je raditi sa novim, mladim generacijama, ali oni kada odrastu shavate da sve to ne funkcioniše. Ne funkcioniše, jer nemate u kontinuitetu političku odluku. Hoćete da budete normalna zemlja po svim pitanjima i sprovedite to na duži rok! Zamislite da ste 2000. počeli da vaspitavate decu od 5 godina. Danas bi imali ljude od 20 godina koji potpuno drugačije razmišljaju. Niko se time ne bavi ozbiljno. Svi imaju te programe u vrtiću, školama, evo ja predajem 5 predmeta o životnoj sredini. I to dobro zvuči, ali iz milion tehničkih, administrativnih problema stvari ne funkcionišu. Ministarstvo u ključnom sektoru za izdavanje integrisanih, tzv. Ekoloških, e dozvola ima troje zaposlenih. Kada bi od jutra do sutra izdavali sve dozvole, ne bi ih izdali na vreme u skladu sa propisima. Kada živite u finansijski problematičnoj državi, onda je sve komplikovano. U periodu 90-tih su sve države EU doživele najveći uspeh, a mi smo bili u sankcijama i ratnim dejstvima. Stali smo i napravila se ogromna razlika koju je teško nadoknaditi. Pa ni Bugarska, Slovenija i Hrvatska ne mogu da sustignu rokove koje su sebi zadale u pregovorima sa EU tek tako.

Intervju vodila: Vesna Vukajlović

Ovaj intervju objavljen je u biltenu Energetskog portala “Odgovorne kompanije“, objavljenom marta 2016. godine.