Na Novom Beogradu, koji i dalje predstavlja najveći prostorni resurs centralnog područja grada, u toku je izrazito negativan trend planiranja masivnih podzemnih kvadratura koje ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina.
Novi planovi detaljne regulacije i urbanistički projekti kao što su Plan generalne regulacije za područje IMT-a i novi urbanistički projekti duž ulice Jurija Gagarina povećavaju svoje kvadrature gotovo pa „neprimetno” – i na štetu kontakta sa prirodnim tlom, piše za Klima101 – dr Ivan Simić sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.
Naime, ovi planovi i projekti se u javnosti promovišu kao zelene oaze, linijski parkovi i koridori, ali oni uključuju ogromne podzemne kvadrature, uključujući podzemne garaže, ispod svojih planiranih zelenih elemenata.
Plan detaljne regulacije za područje IMT II na Novom Beogradu je veoma ilustrativan primer kako se podzemne građevinske linije koriste toliko ekstenzivno da ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina.
Naime, ono što se ovim planom, ali i u javnosti promoviše kao „zelena linija” se u velikoj meri (minimum 46 odsto) nalazi iznad podzemnih nivoa planiranih objekata, ili u sklopu parcela za druge javne namene. To znači da je za zelenilo u kontaktu sa tlom preostalo veoma malo prostora, i to u vidu relativno uskih koridora. U kombinaciji sa drugim sadržajima koji takođe spadaju u „slobodne površine“, zelenilo se ovde može ostvariti većinski u vidu drvoreda, ali bez prostora za park koji može da podrži usluge ekosistema.
Zašto je ovo važno?
Pročitajte još:
- Obnova prirode: 150 sadnica hrasta lužnjaka na Staroj planini
- Topola razvija Oplenačku eko-stazu
- Cvetne površine Beograda dobijaju 400.000 sadnica sezonskog cveća
Ključno svojstvo zelenila je zemljište
„Usluge” koje bi zelenilo trebalo da omogući nisu samo za potrebe komfora i rekreacije stanovnika, već se one prepoznaju kao ekosistemske i ključne su za prilagođavanje i opstanak, ne samo ljudi, već i celokupne žive zajednice u okviru jednog urbanog ekosistema.
Da bi zeleni prostori u gradu uspešno odgovorili ovom pozivu nije više dovoljno razmatrati ih samo kroz kvantitet i dostupnost. Kako bi moglo da omogući ekosistemske usluge, ključno svojstvo zelenila je zemljište. Prirodni zemljišni pokrivač i nepromenjeni slojevi zemljišta su neophodni za osnovne metaboličke procese jednog ekosistema koji se ogledaju kroz kruženje materije i protok energije.
Ovo ima direktne implikacije na urbano planiranje jer se tradicionalno zoniranje putem namene površina sada povezuje sa parametrom zemljišne podloge objedinjujući tako fizička svojstva zemljišta sa dominantnim ljudskim aktivnostima (eng. land use – land cover, LULC).
Uzmimo samo kao jedan primer poroznost: prirodno zemljište može da upije daleko veće količine vode od žardinjera, zelenih krovova, fasada i drugih rešenja koja jesu „zelena”, ali koje ne odlikuje kontakt sa prirodnim tlom.
Zapravo, ukoliko pratimo koncept „grada sunđera”, svi ovi mali elementi imaju ulogu finih receptora i primaju atmosferske vode koje dalje preko prirodnih drenažnih puteva i bioretenzija opet završe u prirodnom tlu, zaokružujući tako svoj prirodni ciklus. Sistem sunđera se tako sastoji od velikih i malih upijača koji zajednički daju doprinos u sprečavanju urbanih poplava kada pojedine ulice postaju bujični vodotokovi, a naselja privremena „jezera”.
Jedno naučno istraživanje Instituta za životnu sredinu iz Lejdena u Holandiji, koje je pokrilo čitavo područje veoma urbanizovane Holandije, ukazalo je da 74,9 odsto autohtonih vrsta, 83,9 odsto ugroženih vrsta i 77,1 odsto retkih vrsta preferira predele sa preko 50 odsto prirodnog pokrivača. S obzirom na to koliki je značaj upotrebe autohtonih vrsta u strategijama adaptacije gradova na klimatske promene, jasno je koliko je prirodna zemljišna podloga važna.
Ceo tekst dostupan je ovde.
Izvor: Klima101
