Tokom jednog od dražih intervjua koje sam radila, samostalni konsultant za zaštitu životne sredine Mirko Popović rekao mi je da ćemo, ako svi učinimo malo, malo i postići i da su kompanije i institucije te koje treba da predvode borbu sa klimatskim promenama. Ove reči su na mene imale poprilično otrežnjujuće dejstvo – ali su mi u glavu unele potpunu pometnju – da li one istovremeno znače da sve što činim kao pojedinac kako bih očuvala svoje okruženje treba da batalim zato što je u konačnoj jednačini za spas planete moj doprinos jednak nuli?
Odgovor je jasan – naravno da ne.
Iako ja nosim ceger u prodavnicu, neko drugi pazari plastične kese koje će vetar iz kontejnera možda oduvati na drvo trešnje u dvorištu moje komšinice Anke. Ipak, čineći svoje „malo“ znaću da nisam imala nikakvu ulogu u „kićenju“ tog stabla.
Čak se i u oblasti zaštite životne sredine javljaju ekstremistički stavovi – da to naše „malo“ mora da obuhvata „sve“. Pojedini aktivisti pozivaju da postanete vegan, odreknete se cigareta, živite život ne proizvodeći nikakav otpad… Agituju i da ne vozite automobil, ne putujete avionom, ne upotrebljavate hemijske preparate, ne jedete namirnice sa drugog kraja sveta, ne rađate decu…
Ukoliko ne prekrižite sve zahteve sa podugačke liste, licemer ste. U njihovim očima, ne i u mojim.
Ako jedete meso, ali pravite sopstvenu kozmetiku od prirodnih sastojaka koje ste sami uzgojili – dovoljno je. Ako ste pušač, ali na posao odlazite peške – dovoljno je. Ako ne možete da usvojite životni stil bez otpada, ali ga razvrstavate i trudite da se u neefikasnom sistemu reciklirate – dovoljno je.
