Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), domaća privreda je tokom 2021. godine stvorila 69,6 miliona tona otpada, što predstavlja povećanje od 23 odsto u odnosu na 2020. godinu, dok najveći udeo u ovoj količini čini rudarski otpad, čak 85,5 odsto.
Budući da je zagađenje životne sredine u poslednjih nekoliko godina jedna od najvažnijih tema, a da se u okviru nje govori upravo i o rudarstvu, postavlja se pitanje kakav je uticaj ovog otpada, i da li postoje mehanizmi da se on minimizuje?
Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji Dinko Knežević, pomenuti podatak RZS ne predstavlja značajnu novinu, budući da već dugi niz godina rudarski otpad čini između 85 i 90 odsto ukupnog otpada.
Odgovarajući na pitanje da li su podaci o njegovoj količini dostupni, Knežević kaže da ih subjekti poput EPS-a u svojim izveštajima o poslovanju objavljuju na svojim sajtovima, dok je država unekoliko sledila praksu Evropske unije (EU).
Naime, Knežević kaže da je EU, u kojoj je inače godišnji udeo ovog otpada između 75 i 80 odsto, 2016. godine prestala da prikazuje statistički ove podatke. Razlog je taj što je, kako je rekao, otpad u EU podeljen u 20 kategorija, te su na grafičkim prikazima, u odnosu na rudarski otpad, preostalih 19 kategorija predstavljene tačkicama.
„Isto to je u jednom momentu uradila i Srbija, zbog čega smo imali dosta izveštaja u kojima nije bilo informacija o rudarskom otpadu“, kaže Knežević.
Najveći deo tog otpada koji nije bio sadržan u izveštaju, dodaje, odnosi se na otkrivku koja uključuje zemlju i stene koje se uklanjaju sa površine, a koja ima veoma mali potencijal zagađenja okruženja.
Prema njegovim rečima, velike količine otpada prisutne su u rudnicima bakra, poput rudnika Bora i Majdanpeka koji, kako je rekao, objavljuju izveštaje, ali ne previše detaljne i precizne kao Elektroprivreda Srbije (EPS).
Pročitajte još:
I rudnici osmijuma, dodaje Knežević, predstavljaju generator otpada, gde se javlja eksploatacijska jalovina – ona koja je pretrpela mehaničke promene, usitnjavanjem na mikronsku vrednost i koja se odlaže u eksploatacijskim jalovištima. Takva jalovišta postoje na primer u Boru (površine 300 – 500 hektara) i u Majdanpeku (površine oko 400 hektara).
„Ti objekti na kojima se odlaže jalovina imaju zakonitosti po kojima se ona tretira, kao i monitoring“, kaže on.
Knežević dodaje da otpad kao materija prosto ne može da se uništi, ali tretiranjem mogu da se promene neka njegova svojstva, kako bi se suzbio negativan uticaj.
A na pitanje kakav je uticaj rudarskog otpada na životnu sredinu, Knežević kaže da je on, s jedne strane, ogroman, a s druge – minimalan, zavisno od načina posmatranja.
„Osnovni uticaj koji se vidi je aerozagađenje – jaki vetrovi nose prašinu i ona zagađuje okruženje, a nekada blisko okruženje može da bude i 20 km, ali onda je manje negativno dejstvo tih čestica“, kaže Knežević, dodajući da je veći problem kada se dešavaju oluje nekoliko puta godišnje, kada uticaj može da bude i veći.
Prema njegovim rečima, uticaj na vode je jako mali, te u normalnim okolnostima dolazi do nekih sitnih, kako ih je nazvao, ekscesa. Ipak, napominje da postoje i daleko veći problemi, poput Borske reke koja je, kako je rekao, ubijena i pre više decenija.
Na pitanje da li država ima mehanizam da smanji negativan uticaj rudarskog otpada, kaže da je to zakonski regulisano.
I zaista, prema Uredbi o upravljanju otpadom, operater može da odlaže i upravlja rudarskim otpadom ukoliko ima dozvolu za upravljanje otpadom koju izdaje Ministarstvo rudarstva i energetike. Ona mora biti u skladu sa planom upravljanja rudarskim otpadom i drugom pratećom dokumentacijom kojom operater definiše vrstu, način upravljanja i izveštavanja, kao i druge obaveze po pitanju upravljanja rudarskim otpadom.
Takođe, ministarstvo, odnosno nadležni pokrajinski organ, svakih pet godina razmatra uslove za izdavanje dozvola i po potrebi ih ažurira na osnovu određenih promena, monitoringa, ili u slučaju pojave najnovijih tehnika za obavljanje delatnosti.
Izvor: Biznis.rs
