Otprilike znam kako bi izgledala moja idealna kuća – prizemna, veliki prozori, kombinacija kamen-drvo, taman crep. Samo, kada bi me neko pitao „a gde bi se nalazila ta tvoja idealna kuća?“, slegla bih ramenima jer ni sama ne znam.
Odrasla sam na obodu gradića u srcu Šumadije, pa se može reći da su mi i urbani i seoski život strani.
Kašičicu gorkog-slatkog života u velikom gradu okusila sam još tokom studija i lagala bih kada bih rekla da se nisam navukla na kombinaciju mirisa vruće kokice-jeftini parfemi-izduvni gasovi i kombinaciju zvukova hitna pomoć-lavež pasa- preglasna muzika.
More dešavanja učinilo je da se osećam kao da sam u centru sveta, ali ipak je to bio samo mladalački „hajp“ koji je ispario baš kao i znanje sa mog poslednjeg ispita, pa mi život u košnici više ne deluje tako primamljivo.
I onda samoj sebi postavljam pitanje – gde da smestim, makar imaginarno, tu svoju idealnu kućicu? Odgovore sam tražila, i dobila, iz prve ruke.
Inspiracija preko fejsa
Osim prepucavanja u beskrajnim prepiskama neistomišljenika na ama baš svaku objavu na fejsu i reklama seruma za gušće obrve, kod Cukerberga ( Zakerberka?) se da i ponešto pametno videti.
Tako sam putem fejsbuk grupe „Život van sistema“ došla do ljudi koji su, vagajući između grada i sela, napravili nepogrešiv izbor. Svi oni danas udišu čist vazduh, jedu neprskane plodove iz bašte, žive skromno, aktivno i srećno, u harmoniji sa bogatom prirodom Srbije i regiona. Evo šta sam od njih naučila.
Priroda te dočekuje raširenih ruku
Kažu da nijedna promena nije laka, ali me moji sagovornici uveravaju u suprotno.
Gradimir Veljković, koji mi je dozvolio da „zavirim“ u njegov seoski život, rekao je da su mu na raspolaganju bile dedina kuća na placu od 40 ari, njive i šumaci – ničega previše, ali sasvim dovoljno. Njega su dočekali dugogodišnji prijatelji, a sada se uvek obostrano pomažu čineći život na selu lakšim.
Još jedna sagovornica, čije ime ostaje moja mala tajna, otkriva da je pre devet godina odjednom sve počela da gleda drugim očima: „Beton, buka, jaka svetla i užurbanost su postali agresija. Dok sam obavljala svakodnevne obaveze, sebe sam videla u prirodi, slobodi, miru… Neka vrsta pripreme za odlazak iz grada je krenula spontano. Krajem 2019. godine smo samo seli u auto i krenuli u petodnevni obilazak naših planina. U roku od par meseci, već sam bila na imanju, sa ugovorom o višegodišnjem korišćenju, uz mogućnost kupovine“
Ona ne krije da su atmosfera i energija imanja zračili dobrodošlicom, kao i meštani u okruženju: „ Kao da mi je sve, nekako, bilo poznato. Prihvatili su me kao „svoju“. Učestvujem u mobama, pa i ja imam pomoć oko poslova koje ne mogu sama da završim.“
Sanda Matić, koja dane takođe provodi okružena prirodnim bogatstvima, kaže da se prelomni trenutak dogodio kada je shvatila da će joj priroda pružiti sve što joj je potrebno: „Prestala sam se bojati, shvatila sam da ne mogu umreti od gladi. Tada je krenulo otvaranje ka životu van sistema“.
Posla uvek ima
Oni koji su rešili da zavrnu rukave neće imati problem sa pronalaskom posla na selu.
Gradimir je nekada živeo u gradu, a danas uspešno gaji svinje moravke na svojoj farmi „Tri praseta“: „Zbog slabog zdravstvenog stanja dugo sam razmišljao da li je uopšte i moguće da probam. Onda sam otkrio uzgoj moravki i nakon malo više od godinu dana priprema, razgovora, informisanja, u martu ove godine sam došao u Ćićevac i započeo“.
Još jedna sagovornica otkriva da se već 11 godina bavi banjskim turizmom, a sada se rodila ideja da na imanju opremi rustični bungalov za prave ljubitelje prirode: „Još uvek traje izgradnja (kupatilo, kuhinja…) i obnova imanja. Dosta toga radimo sami, kupili smo alat, naoštrili se voljom i pažljivo krenuli.“
Osim toga, ona proizvodi sopstvenu hranu, a sve viškove njen komšija prodaje na pijaci uz sopstvene proizvode.
„Kada živite sa prirodom, shvatite kako vam, u stvari, tako malo treba i upoznate svu lepotu jednostavnog življenja. Duševni mir je pečat svemu tome“, dodaje moja sagovornica.
Priroda kao najbolji lek
Uverila sam se da čak i „male doze“ prirode, recimo dvodnevni izlet na nekoj planini, leče niz zdravstvenih tegoba koje su mahom posledica stresa. Ipak, pravu moć prirode kao leka otkrili su mi tek moji sagovornici.
„Bolujem od multiple skleroze. Invalid 90 odsto. Ulje kanabisa me je vratilo u život, ali grad, stan, slabo kretanje i fizičke aktivnosti su falile da se osetim živim fizički. Sada pazim moravke, cepam drva, dosta hodam i osećam se dobro hvala Bogu“, rekao je Gradimir.
„I ranije sam vodila računa o svom zdravlju i izbegavala industrijsku hranu i loše prerađevine, pa sam nešto voća i povrća gajila u svojoj baštici…Sada imam dovoljno zemlje da posadim i posejem sve sto želim i naravno, sve bez „hemije“, šta rodi-rodi. Dišem bolji vazduh, pijem izvorsku vodu, snažnija sam, u boljoj formi, bolje motorike, raspoloženja i sa par kilograma manje“, kaže moja sagovornica.
Iako sam mnogo puta slušala o blaženom životu na selu, zanimalo me je da li je sve baš tako bajkovito, a odgovor do kojeg sam došla je ubedljivo „da!“. Izvesno je da će mnogi i dalje preferirati život međ’ svetlima velegrada, ali važno je da oni, koje ovakav život čini nesrećnim, znaju da ima rešenja.
Čak sam i ja, zahvaljujući ovim ljubaznim ljudima, sada dodelila mesto mojoj kućici iz mašte, a to je – negde van sistema.
Milena Maglovski
