Emisije gasova sa efektom staklene bašte, jedan su od najvećih ekoloških problema koji osim što zagađuju vazduh, dovode do klimatskih promena, a između ostalog i do globalnog zagrevanja. U koštac sa problemom, Evropska unija se ozbiljnije uhvatila još 2003. godine usvajanjem EU ETS direktive, odnosno Sistema za trgovinu emisijama EU. Njegova primena, kao probni period, počela je 2005. godine, a sve je imalo za cilj da se smanje emisije na način da oni koji ih proizvode treba za njih i da plate.
Iako na prvu može da izgleda zbunjujuće, Sistem je vrlo jasan a princip jednostavan – ,,zagađivač plaća’’.
Kako funkcioniše?
Na početku potrebno je pomenuti pojam ograničenja i trgovine. Ograničenje znači da je za svaku kompaniju određena granica za količinu emisija koju može da emituje i one su predstavljene kroz takozvane emisione jedinice. Primera radi, jedna emisiona jedinica predstavlja jednu tonu emisije ugljen-dioksida. Ukoliko je reč o gasu koji je veći zagađivač, njegova količina treba da bude ekvivalentna zagađenju koje proizvede jedna tona emisije ugljen-dioksida. To znači da jedna emisiona jedinica jačeg zagađivača ne predstavlja jednu tonu, kao u slučaju CO2, nego manje. Dalje, to znači da će ona kompanija koja koristi veće zagađivače morati više da plati. Ukoliko kompanija prekorači postavljenu granicu, ona mora da plati i kaznu. Tu nastupa pojam trgovine.
Kako bi se postigla potpuna dekarbonizacija, kojoj se i teži, visina dozvoljene granice se kroz godine smanjuje.
Pročitajte još:
- EU UVODI STROŽE KRITERIJUME ZA AEROZAGAĐENJE, ŠTA TO ZNAČI ZA SRBIJU?
- PREUZELI SMO OBAVEZU DA SMANJIMO EMISIJU SUMPOR-DIOKSIDA, A MI JE POVEĆALI
- KADA ĆEMO DOBITI AVIONE KOJI NE OSTAVLJAJU UGLJENIČNI OTISAK
Svaka kompanija kupuje ili besplatno dobija pod posebnim kriterijumima, svoje emisione jedinice, koje mogu da se posmatraju kao dozvole. Ukoliko kompanja ne iskoristi sve emisione jedinice, odnodno ne dostigne granicu, tom razlikom koju nije iskoristila može da trguje. S druge strane, ukoliko je neka druga kompanija dostigla dozvoljenu granicu, a ima u planu da nastavi sa proizvodnjom emisija, ona može od otkupi emisione jedinice od kompanije koja ih nije sve iskoristila kako ne bi platila kaznu.
Ovo je važno iz nekoliko razloga. Emisije gasova i dalje ostaju u domenu opšteg ograničenja, raspodeljujući se samo koja će kompanija koliko da ih emituje. Primera radi, dve kompanije imaju ukupno 100 odsto emisionih jedinica, a jedina razlika je hoće li svaka od njih da potroši 50 odsto, ili će jedna kompanija uštedeti i potrošiti samo 30 odsto svojih jedinica, a ostatak prodati drugoj kompanija koja će onda potrošiti 70 odsto. Ovakvim Sistemom kompanije se podstiču i na prelazak na čistije izvore energije, kako ne bi plaćali veći broj emisionih jedinica, ali i na smanjenje proizvodnje emisija zato što ukoliko uštede, njima mogu da trguju.
Treba pomenuti da su u EU ETS uključeni različiti gasovi i sektori. Govoreći o ugljen-dioksidu, uključen je onaj koji dolazi iz proizvodnje električne i toplotne energije, zatim industrijskog sektora koji u većim količina koristi energiju i to je, primera radi, proizvodnja gvožđa, cementa, metala, stakla i druge. Na kraju ovde se ubraja i sektor vazdušnog saobraćaja. Durgi zagađivač, azot suboksid koji dolazi iz proizvodnje azotne, adipinske, gliokolne i glioksilne kiseline i treći, perfluorokarbonati koji dolaze iz proizvodnje aluminijuma.
Zašto EU ETS nije bio dovoljan?
Glavni propust bilo je izostavljanje zemalja izvan EU u kojima nisu postojale dovoljno snažne mere kada su u pitanju emisije gasova sa efektom staklene bašte. Zbog toga, neretke su situacije gde su kompanije EU premeštale svoju proizvodnju upravo zemlje u kojima su nesmetano mogle da se proizvode emisije, a takođe iz tih zemalja mogli su da se uvoze u EU proizvodi koji imaju veliki ugljenični otisak.
CBAM kao odgovor na propust
Dogovor o uredbi Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), kojim će se nadomestiti propusti u EU ETS, postignut je prošle godine. Uvođenjem Mehanizma, tržište EU zaštitiće se od uvoza proizvoda koji imaju visok ugljenični otisak, a istovremeno će se motivisati kompanije u zemljama izvan EU da se kontrolisano proizvode emisije ugljenika.
CBAM će se na početku odnositi na određenu robu i to na cement, gvožđe i čelik, zatim aluminijum, đubriva, električnu energiju i vodonik.
Takozvani probni period primene CBAM počeće 1. oktobra 2023. godine. Postepeno uvođenje Mehanizma znači da će tokom probnog perioda oni koji uvoze robu morati samo da prijave emisije gasova staklene bašte koje su nastale proizvodnjom određene robe, bez da plaćaju naknadu za to. Ideja probnog perioda jeste da se uvoznici, proizvođači, ali i vlast upoznaju i postepeno prilagode novim merama.
Od početka 2026. godine probni period neće važiti, što znači da će uz prijavu robe i emisija koje su ‘ugrađene’ u nju, uvoznici morati da plaćaju uvezene emisije. Ovo će naročit izazov biti za proizvođače u zemljama u kojima ne postoje dovoljne, ili uopšte ne postoje, mere u vezi sa proizvodnjom emisija. Oni koji veliki deo robe izvoze u zemlje EU, biće primorani da pređu na održivije načine proizvodnje.
Kroz godine, CBAM mehanizam će se proširivati i na druge sektore i robu koji su obuhvaćeni EU ETS.
Katarina Vuinac
